СВЕТА ГОРА- од Григоријата до Свете Ане

Нешто пре 13 часова осмог септебра испловили смо на броду Агиа Ана из пристаништа Дафни. На броду смо купили карте до манстира Св. Григорија. Када смо се договарали за ово путовање уз обилазак манастира и спомињали смо и успон на Атос. Већина је била одушевљена идејом али обзиром да се овде углавном  ради о људима навикнутим на градски штрапац дошло је време за проверу њихових могућности пред сутрашњи полазак на врх.

После пристајања у арсани Симоно Петре и кратке пловидбе

искрцасмо се у Григоријату. Као што то обично бива на Светој гори ствари се одвијају у позитивном правцу. Сачекао нас је млад монах по имену Силуан, Србин из Лепосавића. Запутисмо се за њим до гостопримнице за пролазне госте. Испричасмо му наш план и добисмо благослов да они који не издрже напоре успона преноће сутрадан у овом манастиру. Поздрависмо се па по подневној жези кренусмо према Дионизијату, манстиру Св. Павла, Богородичином скиту и скиту Св. Ане где смо имали заказано ноћење. Стаза између прва два манастира тражи сат и по. Пење се и спушта кроз крш обрасо макијом и све време је море дубоко под вама. У једном тренутку, после последњег успона отвара се поглед на Динизијат. Чврст средњевековни град као да је овог тренутка изашао под дунђерском мистријом. Присатниште са лукобраном и манастирском јахтом извученом на обалу одаје утисак да се налазимо  на неком   монденском медитеранском месту. Са врха манастира, са терасе архондарикија храбрили смо последњег од наших и првог који се дискфалифовао за Атос. Нашег посусталог друга сместили смо на конак уз разумевање гостопримца , оца Павла. Сутрашњим повратницима из Ане за Григоријат придржиће се наш друг на броду. Настависмо сличном стазом, мање напорном и нешто краћом до прелепе плаже испод Св. Павла. Белим прашњавим путем прођосмо кроз посед манастира па на једној оштрој кривини одвојисмо на стазу према скитовима. Време је одмицало, замор је био све очигледнији и једва неколоко минута пре затварања капије прикуписмо се сва једанаесторица. Конаци се налазе на триста метара над морем. Мало је било спремних да одгледају залазак сунца са терасе гостопримнице. Послужени смо у малој трпезарији одличним пасуљем. После вечере импровизовано купање у малом тоалету уз помоћ мог лончета за вино од два деци. Оставили смо изјашњавање за успон за сутра, рачунајући да је јутро мудрије од ноћи. Пред полазак на починак одслушали смо дозивање два чопора шакала.