Savremen čovek je neduhovan čovek, površan, nesklon razmišljanju. Brzina življenja oduzela mu je potrebu da spozna smisao svog život, lični život je u znaku egoizma i strahova od gubitaka posla, bolesti, smrti. I kada dogori do noktiju putovanje, makar i kratko, može da bude nužni izlaz, lekovita promena. Putovati, realizovati se na drugom mestu, u drugom duhovnom ambijentu ako je moguće. A moguće je. Sveta Gora je ta druga duhovna ravan u kojoj i na par dana možemo da se podpašemo, učvrstimo, razbistrimo.
Četrnaestog decembra, nas petorica iz Niša, smo se uputili prema Grčkoj. Ostatak ekipe, desetka iz Minhena je već doputovala predhodnog dana i strpljivo nas čekala uz raspaljeni kamin u jednoj psarotaverni u Jerisu. Upoznajemo se. Sastav je takav da ne možeš a da se ne setiš stare Juge. Ispijeni staklići na stolovima i odložena gitara govori da je zenit slavlja nečijeg rođendana već prošao. Kratak dogovor za sutra i evo ga to sutra, pristanište u Jerisu, vedro jutro, mirno more, stojimo na plavoj palubi, prati nas jato delfina. U hilandarskoj arsani je nova manastirska vinarija. Neki tehnolog nam priča o kapacitetima, površini zasada i 
ostalim stvarima koje sam zaboravio. Dan je topao, lagano šetamo dubravom kiparisa i ovim na najlepši način ulazimo u manastir. Kratka večernja, uvek prelepo obedovanje u Milutinovoj trpezariji. U potpunoj tišini čuje se samo čtec sa amvona, čita žitije prepodobnog Sv. Joanikija. Večeru sam završio, odložio tanjir, pijem vino i gledam u lik Sv. Petra Atonskog, rad Georgija Mitrofanovića iz XVII veka. Rekapitulacija dana u konaku. Preko noći je pala kiša. Kratka liturgija i pre svanuća ručamo. Putujemo. Nešto na točkovima, nešto morem. Smeštamo se u Ksenofontu i pešice odlazimo do Dohijara. Kada ga gledate sa mora to je tvrđavica, podignuta na kosini 
šumovitog pristranka sa obojenim fasadama manastirskih zdanja i dominantnom kamenom kulom. Kada se prođe kroz kapiju ostajete potpuno fascinirani ljupkošću građevinskog umeća. Stepeništima se penjete prema višim delovima manastira, pored predivnih kuća sa ukrašenim prozorima, ukrasima od porculana, drvenim vetrokazima, cvećem u ćupovima. Na svakoj slobodnoj površini stabla limuna i narandži krcata plodovima. Sve ovo liči na scenografiju neke Diznijeve bajke sa hepiendom. U ovakvom ambijentu je nemoguće da se bilo šta loše dogodi.Vraćamo se u Ksenofont na službu i večeru. Ujutru posle liturgije zavirujemo u njegove lepe 
budžake. Konaci, stepeništa, citrusi, mali trg pred crkvom sa borovima i ribnjakom. Prtimo ruksake i krećemo prema Pantajlemonu. Grandiozno carsko zdanje. Ogromni kameni konaci, pastelne boje, lukovičaste kupole na crkvama i zvonicima. Imresivno, pedantno pod konac i dosta hladno. Više obećava nego što pruža. I ako smo u prolazu ljubazan monah nas uvodi u crkvu i iznosi ćivote sa moštima svetih. Opet plovimo pa se autobusom penjemo na bilo i spuštamo u Kareju. Posle nastavljamu do Ivirona.
