Dnavne arhive: 28. januara 2019.

Kratovo/ repetitio est matere studiorum

Ovako je to bilo prošle godine a ove videćemo.

Neposredno pred polazak napabirčismo osmog putnika, sa zebnjom da izbor ne dovede do rimejka in vivo, čuvenog filma Ridlija Skota. Na svu sreću dobili smo krotkog i na razgovor nespremnog čoveka.

Lagano putovanje po neveselom vremenu, sa samo  nekoliko detalja vrednih napomene: pogled na manastir Prohor Pčinjski i planinu Starec, kanjon Pčinje i freske Evtihija i Mihajla Astrape u crkvi Sv. Đorđa u Nagoričanu, posebno dve velike kompozicije, Uspenje Bogorodice i Pričešće apostola.

Nedugo zatim ulazimo u Kratovo, svo okićeno crvenim i žutim zastavicama. Danas je Gradska slava, pomen na stradanje Sv. Đorđa Kratovca. Svuda užurbanost i gužva što nije karakteristika ovog mesta, ne bar vo ovja vreme.

Sada dolazimo do glavnog pitanja. Kako doživeti ovaj grad? Na prvi pogled odlikuje ga urušenost, trag vremena kao ožiljak, tromost, istrajnost u propadanju, davno prekinuta vitalna žila kucavica. Opustele kuće i hanovi, ogoljeni zidovi isturenih kosnika, natruli mušepci, tu i tamo razvaljena kaldrma, srednovekovne kule koje štrče, mostarine se odavno ne naplaćuju. Ali, postoji i druga dimenzija. Potrebna vam  je imaginacija, a za imaginaciju inicijacija. Za to je zadužen turustički žrec, alhemičar, arheolog, bivši inkasant, pokretni hiper tekst sa izgrađenom tehnikom disanja, STEVČE DONEVSKI.

I gle, sve vri kao komina. Ukrštaju se putevi za Solun, Sofiju i Carigrad, Beograd, Melnik. Cveta trgovina, šarenilo religija i naroda. Makedonci, Turci, Jevreji, Kotorani i Dubrovčani, Šopi, Sasi, masoni,  jebanđžije. Lepeza običaja, navika,nošnji, psovki i bezobazluka. U čaršiji kujundžije, jorgandžije, sarači, kalajdžije, abadžije, kovači i potkivači, opančari, mutavdžije. Dernjaju se bozadžija i sakadžija, sve mušterije piju iz iste čaše, i prodavac đevreka nataknutih na štap, hvale robu. Aščija zadiže poklopce na tavama: pilav, škembe čorba, šerdene. Vurne rade punom parom, miriše leb, somun i simit. U izlogu šarene bombone, kadaifi, salep, alve, mađžun. Konji, praporci, crvene kićanke protiv uroka, rojevi muva. Mrtvosani volovi doteglili vodenično kamenje iz Lesnova.

Odmah iznad sinagoge, zatvorismo vrata za sobom na dubravačkoj kući našeg domaćina Stevče, ostavismo ovu celu gungulu i uđosmu u spokoj male kuhinje. Na stočiću “ postavi se“ boce travarice i domaće žlte i staklenca sa medom i anisom za dobrodošlicu. Stevče pripasuje kecelju, pa ređa šarenu so, crven piper i vezenke, sireve iz Konjuha i Tališmanca, mandardžije Lupče, pastrmu, beli leb i crno vino. To i nije vino, nego nektar sa padina Šije, tu odmah pored Kratova. Nije šija nego Kratošija, lele nane. To potraja kolko potraja, pa za provetravanje  i pripremu za veče izabrasmu kafanu Dupku. Kvalitetno je bilo i drugo poluvreme. Pastrmajli i vino, pa za doručak mantije, mađžun i ormak što se deli za pročku. Pomenusmo i dvojicu zaminalih, Ljube gajdara i kasapina Kirila. Prosusmo po kap za spasenje duše, neka im je laka zemlja. Napuštamo Kratovo, na početku zime pred sam njen kraj, u uverenju da ćemo brzo da mu se vratimo.

Mirišemo kao i  nekadašnji karavani, na švercovani espap, anis, noktac i duvan.

Advertisements

%d bloggers like this: