Dnavne arhive: 6. januara 2019.

Između Homolja i Kučaja

Ne znam kako da započnem ovaj tekst, bolje reći prenošenje utisaka, a da to ne izgleda kao jeftin i sladunjav marketinški trik, promocija radi promocije. Htedoh sa – Ako.. , ali dozvoliću sebi meki imperativ, – Krenite, posetite, obiđite  predeo zapadne Beljanice. Uđite u  tu među između Homolja i Resave, predeo blago zatalasan, sa najstarijim šumama u Srbiji, kraškim vrelima, vodopadima i pećinama. Prilazi ovom predelu sustiču se iz svih pravaca, preko Despotovca, Bora , Petrovca na Mlavi, Svilajnca. Prvi utisak je urednost, svedenost na pravu meru, uljudnost i gostoljublje. Seoski turizam je već uhvatio korak sa zapadnom Srbijom i ponude možete pronaći na različitim turističkim sajtovima, verovatno i društvenim mrežama. Silom prilika bio sam upućen na smeštaj u kući Etno Milenković u neposrednoj blizini sela Panjevca, na desetak kilometara od Despotovca, odnosno manastira Manasije. Kažem silom prilika ali i na svu sreću, jer pipanjem po internetu dobijao sam korpe od raznih seoskih, turističkih, etno i kako se sve zovu, domaćinstava,  a Nova se godina primakla i tas između tražnje i ponude je već pretežao na stranu prve.  Tako smo se mi obreli na razmeđi  17. i 18 i sada 18. i 19. godine  kod Slađane i Zvonka. Njihovo domaćinstvo je smešteno na osami, kilometar- kilometar i po od glavnog druma, povezano dobrim prilaznim putem. Dve velike brvnare, nekoliko pomoćnih objekata i visoka lovačka čeka. Iza kuća ograđena šuma sa zanimljivim šumskim življem. Jeleni, košute, srne. Prostor za druženje i trpezarija  odišu toplom atmosferom, lepim pogledom. Udobnost za dvadesetak par ekselans. Smeštajni kapaciteti su istom broju, prijatne sobe, prostrana kupatila ništa što bi se moglo zameriti.

Ali, uvek postoji nešto ali. To je Slađanina nadarenost, njena suverenost, njeno fantastično služenje tavama, loncima, ognjištem, rernama, umetnička crta, duboko poznavanje osnovnih karaktera svakojakih đakonija, mera u začinima, ništa da ne povuče -ništa da ne zafali. Lomila nam je karakter tri puta dnevno. Nije moglo da se odoli čvarcima, sušenicama tanko narezanim sa finom belom borduricom, dimljenoj slaninici, pitama, proji, priganicama, kačamaku belom i žutom,  pečenoj jagnjetini i piletini, supi, sarmama sa tako utegnutim nadevom da se sav skozirao kroz kupusov list, srnećem gulašu. Ne mogu a da ne nabrojim slatkiše, uz novogodišnju trortu, bilo je tu i pivarica, oblandi, gurabija, orasnica, makovnače i štrudli sa džemom.

 Ovo nije ona tehničko- tehnicistička kuhinja hotela sa pet zvezdica, sa tabelama i odnosima proteina i ugljenih hidrata, vitaminima, enzimima i emulgatorima.  Nije proizvodna linija sa etabliranim recepturama . Ovde se ništa ne meri u gramima, šoljama, menzurama, komadima, ovde se radi sa rafiniranim osećajem, sa dušom.

Velika bi bila šteta da se ovakav kapacitet ne prenese, ova sublimiranst znanja, odmerenost, umeće prenošenja emocije u čin pripreme jela za drage osobe.Slađana je kao mirna voda, sve je lako, nigde grča, grč ostavlja ožiljak, kvari ukus jelu. Golubinja duša. Tako mi pade na pamet, pa evo prilike da čujem štai Slađana misli o ovome. Da otvori školu kuvanja. Da upravo tako, školu, kurs, seminar, nazovite to kako hoćete. Lep način da se nauči veština kako nekoga, dobrim zalogajem, nanišaniti u srce.

Slađana rasmisli o ovome a ja već nekoliko dana jedem tostić sa namazom od maslina.


%d bloggers like this: