Sličice sa Svete Gore

Sv. Dionizije

Sv. Dionizije

Plovimo pod plavim nebom drevne Helade. Ovde se živelo od sunca i lepote, ovde se ljubav propovedala kao kosmički princip,  polagalo se na zdravlje čula i radosni paganski mit ozaravao je  i vedrio dušu, stimulisao nagon za rađanje i nadmetanja svake vrste. Oplovljavamo rt Arapis i pramac „Panagije“ seče vode Svete Gore. Ulazimo u monašku državu.  Ovde sada vlada čovekoljubiva milostivost, bogougodna predanost, bratska toplina,požrtvovanje za druge. Ovde se odbacuje žudnja, gase izvore čulnosti, ovde se niko nije rodio više od hiljadu godina.

Na brodu je mnogo onih koji u Boga veruju samo povremeno. Plovimo pod vizantijskom zastavom. Dvoglavi orao ovde pokušava da od brzih i pretećih modernih noviteta odbrani svet tradicije , te duge mere vremena koja se proživljava kao večnost. Ovo je susret dva načina shvatanja, proživljavanja  i dubine života.

Razgovori sa monasima su kratki, škrti, hladni. Sveta Gora je prenatrpana mirjanima, veliki su teret bratstvima.

Miriše cipura, ispijamo nadušak čaše hladne vode, gostimo se ratlukom, mekim kao duša, i kafom.

Večernja i akatist Presvetoj imaju svoju harmoniju, zaokružen pokret koji vam nudi smirenje u večernjem blagoslovu.

Putujemo brodovima, pešice, autobusom. Svako veče smo u drugoj postelji, menjamo trpezarije. Jedemo kuvani naut, sočivo, ponegde se popije vino, hleb je svuda izvrsan.

Simonopetra

Simonopetra

Rano ujutro u polumraku smeštam se u duboku stolicu u nekom ćošku priprate. Pratim službu sa prekidima. Telo mi se opušta, tonem u blagu obamrlost, Hipnos je na delu. Škrtost svetlosti rađa introspekciju. Sam sam sa  sobom na ivici realnosti.

Na stazama skupljam bukete lovora, ruzmarina i origana. Pojedem po neku smokvu i plod kaktusa. Posle dugo trebim neprijtne igličaste maljice iz dlanova i prstiju.

Oznojen, kupam se flašom vode u manastirskom nužniku.

Na manastirima je talog vremena. Heterogeni stilovi onako kako se taložila iastorja. Crkve u vizantijskom maniru, romaničke kule smotrilje, barokne fijale.

Uz Manastir je groblje, nekoliko grobova pod visokom stenom, bršljan, visoki kiparisi, koje kao da nosi neku epsku prisnost sa smrću koju naš svet neuralgično pokušava da odagna gurajući groblja daleko u predgrađa.

Manastirsko groblje nema tuge i govori nam koliko je praznoveran i varljiv strah od smrti.

Posle večere sedimo u purpuru zalaska sunca, spušta se plavo i ljubičasto veče.

U rano jutro budi me zalazak meseca. Meko presijavanje svetlosti u moru, u daljini su obrisi Sitonije.

U povratku dolazi do zastoja u mehanizmu distribucije putnika. Neopisiva gužva za ulazak u autobus koji vozi do pristaništa. Oznojeni ljudi se guraju u borbi za mesto. Monasima niko ne priznaje prioritet. U luci ista priča. Uvedene su nove linije, novi brod, opšti krkljanac. Vežbalište strpljenja.

images (1)Isplovljavamo. Napuštamo Svetu Goru. Ovde će budućnost biti ista kao prošlost. Mnoge je ovde dovela odluka za koju će se ispostaviti da je bila romantična, jalova, dramatična. Mnogi će biti utisnuti u zaborav u lancu vremena. Na malo njih će se spustiti svetlost.

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: