Bedeker za sedmu recku

 

Atos 2033 mnm

  Atos 2033 mnm

Melnil

Melnik

Avantura i misterija putovanja kao da su nestali u ovako uređenom i organizovanom svetu. Odlazak na Svetu goru još uvek ima u sebi tu, neku dobru, atmosferu. Najpre dobijate osećaj slobode, nema istine koju vam serviraju mediji, zaboravite prljavštinu svetske politike, nestanu izveštaji o katastofama, deviznom kursu, estrade. Ogulite i zbacite ljušture kojima se u životu prilagođavte porodici, kolegama i šefovima na poslu, prijateljima i ako je neprilagođenost ključni način postojanja u svetu va vjek vjekova. Ovde možete biti potpuno sami. To je iskustvo u kome možete duboko da uživate. Dovoljno je da se povučeš u tamu crkve na jutrenju ili liturgiji ili da sedneš na stenu pored mora i da se zagledaš u tanku liniju između vode i neba. Možeš da se okreneš sebi ili da ne radiš ništa , ne misleći ni o čemu. Dobra je vežba ostati prazne glave. I zato evo me, ponovo krećem na jug. Teren sam temeljno pripremao pola godine da bi krajem maja udenuli jedan pravi pravcati adiđar u đerdan  krstarenja  svetogorskim stazama. Naravno da nam se osmehnula i sreća jer upite za gostoprimstva manastirima poslah na razne strane pa kada  napokon stiže i poslednji odgovor itinerer se gotovo sam iscrta. Hilandar, Zograf, Esfigmen, Vatoped, Prodromos, Panagija i Atos, Sveta Ana.

 

Dve grupe, moja planinarska i Namova pesnička, okupila se tačno u 6h.  24. maja na benzinskoj pumpi na izlasku iz Niša prema Banji. Odabrali smo trasu breko Bugarske.  Kombijem i sa

tri automobila zaputismo se na istok. Ostade za nama granični prelaz, Sofija i tri planine, Vitoša, Rila i Pirin sa istočne  a Osogovo i Belasica sa zapadne strane. Datum ulaska na Svetu goru za planinare je bio 26 a za pesnike 27, što će reći putovali smo bez žurbe, nate- nane, sve kilometer po kilometar i tako se obresmo u Melniku, najmanjem bugarskom gradu od nepunih 400 stanovnika. Za neobaveštene da se zna, ovo je vinogradarska, podrumarska i vinska Meka južne Bugarske. U vinu sa peska, uživali su Tračani, Rimljani, Mrnjavčevići i

Enterijer Muzeja vina u melniku

Enterijer Muzeja vina u melniku

Dejanovići , trgovali Dubrovčini a poznata ispičutura Vinston Čerčil je u svom podrumu, svake godine, skladištio burence od 200 litara. Prođosmo kaldrmisanim uličicama, pored vinarija, pansiona i hotelčića, crkve i crkvišta, do Muzeja vina. Divismo se vitražima, duborezanim tavanicama, oslikanim zidovima, minderlucima i ćilimima i degustaciji  vina u prijatnoj hladovini podruma. Popesmo se do Šestakove izbe da probamo i njegovo umeće. Pijuckamo crno od autohtone širokolisnate melničke loze. Na tabli pred podrumom  je istaknuto radno vrema. Od 9 do“ tmno“. Ostala mi je dilema dali je to kad padne mrak ili kad se homo consumensu stamni. Po obavljenoj kupovini, uglavismo balončiće u dupke pune prtljažnike i krenusmo na jug. Granični prelaz, plodna okolina Sera pored koja su ostaci Ježeva, dvora sultanije Mare Branković pa izbismo na more pored Aspravalte. Pravo zadovoljstvo je voziti pored mora u ovo doba godine. Procvetala brnistra je dala mirisnu notu celom ovom putovanju.

U Uranopolisu smo se smestili u dve kuće. Moja kod stare gosođe Elefterije, pesnici dve kuće niže. Večerali smo na prostarnoj sobnoj terasi. Bogatoj trpezi je svako dao svoj doprinos onim što je zapakovao kod kuće. Odajemo niškom zlatiborcu Mićku Deniću posebno priznanje za ansanbl od svinjskog i goveđeg pršuta. Požar smo gasili ledeno hladnom Recinom, Mala matina. Lorens Darel, ta stara dobra skitnica, ocenjuje Recinu visokom ocenom zbog druželjubivosti, potpune eliminacije agresije i bezbolnog buđenja post festum.

Sledećeg jutra smo se odvezli par kilometara do pristaništa odakle kreće brodska linija za ostrvo Amuljani. Ovo ostrvce se nalazi malo severnije, bolje reći severozapadno od Uranopolisa, u korenu između dva prsta Halkidikija, Sitonije i Atosa. Vožnja ferijem traje desetak minuta i košta 2 evra. Na izlasku iz broda čeka vas tabla sa planom ostrva. Vidimo da je razuđeno, da ima par hotela, nekoliko dobrih plaža i malu solanu. Prođosmo pokraj glavnog mesta na obali uz pristanište, izađosmo asfaltnim putem na  nešto što može da se nazove visinom  i malo dalje  osmotrismo celo ostrvo. Pod nama je plaža u uvali, solana i u daljini nekoliko plaža zakićenih suncobranima i hotelima nad njima. Ovde smo proveli dobar deo dana , kupajući se i šetnjom do solane. Pred povratak brodom zađosmo u mesto. Nešto življa atmosfera. Dosta mladih po restoranima i kafeima ali je jasno da sezona još nije krenula. Na najvišoj tački naselja prostran i pust  mediteranski trg, crkva Sv. Nikole i mali Etnološki muzej. Lepo nema šta.

Veče smo proveli u bašti restorana na obali uz sinonime grčke kuhinje i podrumarstva.

Ujutro sam podranio. Izvadio dozvole u svetogorskoj kancelariji i brodske karte, platio sobe i sačekao još dve pridošlice u našoj grupi, Mladoženju i Peđu. Ovde su po redukovanom programu, čekaju ih bolje polovine u Nea Vrasni za tri dana.

Hilandarski vinogradi

Hilandarski vinogradi

Zaplovismo po mirnom moru. Plavetnilo nad nama i pod nama. Belasaju se trbusi galebova dok se otimaju za komad hleba koje im nude dokoni putnici i pasionirani fotografi. Jovanjica je prvo pristanište u koju uplpvljava “ Dostojna jest“. Dva krcata mini busa praše za sobom, prelaze bilo i spuštaju se u Hilandar. Slušamo gostoprimca o dnevnom rasporedu u „senari“ uz cipuru,kafu, ratluk i vodu. Odlažemo ruksake u sobama, krećemo prema istočnoj obali. Obrenovićeva česma, Dušanova maslina, Milutinov pirg, mladi vinogradi, kelija Hrusija, stara arsana. Vrćamo se u Manastir. Posmatram nekoliko građevinskih radnika kako, pre bi se moglo reći održavaju gradilište nego da obnavljaju manastir i uklanjaju tragove požara. Verujem da je u pitanju nedostatak novca. Mučenica Srbija, udarila vatra i voda na nju i makijavelizam Imperije i velike politike, kao da je izašla pred Strašni sud.

Lepa večernja služba u crkvi, večera u najlepšoj trpezariji na Atonu pa povratak u crkvu na, meni uvek dragi, akatist Presvetoj Bogorodi.  Pred spavanje vadimo iz potaje melničko da dodamo hilandarskom vinu posluženom za večerom.

Posle lituturgije, pred ručak, oko 8 ujutro, viđam se sa Simeonom pred trpezarijom. Imaćemo malo vremena za riznicu. Priprema za put igumana i nekoliko monaha za Rusiju. Drag mi je svaki susret sa njim. Ima nešto sto sija u njemu. Pred polazak provodimo vreme u prodavnici. Kupuju se brojanice, krstići, tamjan i sveće, knjige. Krećemo za Zograf. Od starog panja, dokle nas je prebacio mini bus, spuštamo se starim, kaldrmisanim putem za mazge i pešake. Obilazimo pećinsku keliju Kozme Zografskog pa gotovo relaksirani laganim pešačenjem uspinjemo se stepenicama u gostoprimnicu, staru bolnicu, obnovljenu prošle godine. Dočekuju nas protokolarnim posluženjem, upisujemo se u knjigu posetilaca, smeštamo u udobnim sobama pa krećemo u obilazak okoline manastira.

Sutradan napustili smo  Zograf odmah nakon liturgije. Spuštamo se pored zidina do puta koji jednim krakom vodi prema arsani na zapad a drugim prema Esfegmenu. Prema novoj mapi

Manastir Zograf

Manastir Zograf

put, dužinom 15-ak kilometara, izbija na prag zelota. Plan smo promenili posle stotinak metara. Od glavnog puta, grubo urađenim prilazom, i to nedavno, odvaja se pešačka staza. Uredno postavljena markacija, sigurno od Esfigmenaca, govori o odnosima unutar Svete Gore. Sutra je Spasovdan, esfigmenska slava. Stalni sukob sa grčkom Crkvom, državom, Vaseljenskim patrijarhom i pod stalnom pretnjom da budu proterani iz sopstvenog manastira izbrusio im je instikt samoodržanja i ojačao vitalnost. Opstrukcije idu dotle da za ovakav događaj ne isplovi brod iz Nea Rode ili dođe do obračuna sa policijom neposredno pre Slave što je ovog puta bio slučaj nekoliko dana pre našeg dolaska. Markacija i uređena staza je način da se olakša putnicima dolazak u Manastir. Penjemo se senovitom obalom potoka. prelazimo greben, ne viši od 500 metara, izlazimo na pokošene livade, nekoliko puta preskačemo bodljikavu žicu i bez većeg napora  stižemo na padinu nad zidinama Esfigmena. U porti velika gužva. Pred crkvom grupe gostiju čekaju gostoprimce da ih smeste u konake. Namova grupa je pre nas stigla iz Hilandara, pozdravljamo se, nismo se videli čitava dva dana. Odvode nas u jedan dugačak hodnik na drugom spratu istočnog krila. Uz zid uzanog hodnika poređani poljski kreveti. Odlažemo ruksake spuštamo se na ručak. Dve sofre u dve trpezarije za nekih 400 duša. Prvoklsan ručak sastojao se od bele riblje čorbe, koja se ovde tradicionalno sprema za slavu, velike šnicle od tune u sosu od tikvica sa mirođijom i kadaifa. Točilo se najbolje vino iz manastirskog podruma.

Popodne smo proveli u okolini manastira. Šarene grupe mirijana zaposele su hladovine u luci, bašti, pored ribnjaka ispod zidina i lipa pred kapijom. Vreme do večernje kratili su lakom koverzacijom. Oni agilniji popeli su se do kelije Antonija Pečarskog odakle se pruža lep pogled na manastir, stisnutog šumovitim padinama sa tri strane i otvorenog prema moru. Usledila je kratka večernja služba u crkvi pa su nas opet uputili prema trpezarijama. Nad manstirom se nadvio oblak dima iz dvorišta mutvaka. Peče se riba na gradelama. Pomoćnici se  užurbano probijaju kroz masu sa velikim poslužavncima ispečenih orada. Ručak odličan, večera još bolja. Baklava je zamenila kadaif, vino je ostalo isto. U manastiru ima dosta Srba i gostiju i monaha. Pričamao sa Markom,Srbinom iz Atine, koji često boravi u manastiru. Pomaže im u teškim poslovima za skromnu nadnicu. U Grčkoj se oseća kriza, gola borba za egzistenciju. Posle devet krenulo je bdenje. Gužva u crkvi. Brojni pojci u pevnicama, zaljuljani polijeleji, miris tamjana i pčelinjeg voska. Sveti ratnici u apsidama, od titraja plamena sveća, kao da se kreću. U neko doba povukoh se u naš hodnik, ispravih se na ležaju i lako utonuh u san. U svitanje navlačimo cipele, spuštamo se u dvorište gde se  služba preselila iz crkve. Na kraju primamo blagoslov svetom vodicom i bosiljkom pred redom  postrojenih stegonoša, umornih od stajanja i nesana.

Pakujemo se. Brigom monaha Save, Srbina, zalažemo se prženom ribom i povrćem u trpezariji. Podrumar je otišao na počinak pa smo bez vina,što je u skladu sa dobom dana. Krećemo prema Vatopedu. Putem, stazama kroz šumu, gore-dole,obalom pa od momenta kada ugledaš tvrdi grad u daljini do ulaska u njega potraje. Između tri i četiri sata hodanja je mera za rastojanje između dva manastira. Pesnička grupa je uplovila brodom i čekaju gostoprimca da ih rasporedi po sobama. Smeštaju nas sve u potkrovlju. Sobe su sa šest kreveta, prozorom na zakošenom delu tavanice sa mrežicom za komarce i kulerom za rashlađivanje. Kupatila sa toplpm vodom,mirisnim šamponima, peškirićima. Idealni uslovi da se propere veš. Sušimo ga na terasi za pušače. Terasa gleda na manastirsku ekonomiju, zasade maslina bazene za navodnjavanje, šume.

Detalj iz manastira Vatoped

Detalj iz manastira Vatoped

U dokolici pre včernje na terasi nam se pridružuje Zoran, pirotski pop, zapravo i ne baš pirotski,  dvadesetak godina ražalovani sopotski pop, argat vatopedski. Platica kakva takva nema gde se potroši i da hoće.

Detalj iz manastira Vatoped

Detalj iz manastira Vatoped

Konak i hrana obezbeđeni. Novac šalje svojima u Srbiju. Lika se ne sećam ali po imenu bih rekao da je davno bio kuvar u Kakovu. Ovo je manastir sa stopedeset monaha pa je dobrih pojaca na pretek. Odlična večernja. pažnju mi privlači  Oplakivanje Hrista u severnoj pevnici. Dramatično naglašen patos, histerične poze narikača, zasmetala mi je u lepom sazvučiju i skladnom povezivanju pojanja između pevnica. Večera u prastaroj trpezariji sa  milenijumski starim mermernim stolovima. Posle obilaska znamenitih fresaka, celivanje moštiju odnekud banu pop Zoran, stara namazojla. Ubrzo smo, pesnici i planinari uredno namotavali tračice Bogoroičinog pojasa i sklapali kutijice za tamjan. I taman kad pomislimo da  smo pri kraju evo Zorana sa novim repro materijalom. Računica prosta. Nama zadovoljstvo, njemu korist.

Posle liturgije nas obaveštavaju da, zbog talasa brod nije isplovio i da planirana vožnja do Morfinskog zaliva nije moguća. Dogovaramo se da nam naruče mini bus za Kareju. U isčekivanju prevoza u kuhinji ljuštimo dva džaka krompira i gajbicu šargarepe. Profesori Danilo i Ljubiša ispiraju svaki komad i po zadovoljnom licu mladog monaha od kužine vidi se , zadovoljili su.

Zaprašili smo planinskim putem pod sumornim nebom. Ubrzo je počela i kiša. U Kareji obilazimo katedralnu crkvu, Tipikarnicu i pekaru. Sutra nas očekuje uspon na Atos. Dilemu da li to ima smisla zbog ružnog vremena rešio sam u jednoj od tri  karejske radnje od “ igle do lokomotive“. Pitam prodavca dali ima neko saznanje o vremenu nad Atonom. Uključi internet na mobilnom pa nas obradova.  Staje kiša za desetak minuta, razvedrava se i biće sunca danas i narednih dana. Unajmili smo mini bus, koji nas je dovezao iz Vatopeda,  po ceni od 7 evra do Lavre , sačekali da se dopuni putnicima zatim krenuli niz padinu prema moru.

Nažalost , vožnju doživljavam kao svetogrđe. Čovek ne bi smeo da se vozi Svetim putevima u automobilu. Treba da hoda onako kako su to činili, vekovima, ljudi starine, da prepusti celo svoje biće ovom prostoru, da ga prožme svetlost i svetost ovog mesta.

Prošli smo  Iviron pa krivinama nešto iznad mora krenuli za Lavru. Od Kareje ima tridesetak kilometara. već kod Morfinskog zaliva, gde se nekad nalazio manastir italijanskog grada Amalfi,  probi se sunce kroz oblake. Prošli smo pored pećine Svetog Atanasija, osnivača Velike Lavre i ubrzo stigli pred manastirsku kapiju. Manastir je podignut uz pomoć zlosrećnog cara Nićifora Foke, koji je i sam nameravao da se zamonaši ali su ga ubice Cimiskog,budućeg cara, preduhitrile. Penjemo se u arhondariki, objašnjavam gostoprimcu da želimo samo da razglerdamo manastir i da se zatim uputimo u  njihov filijal, Prodromos,  gde nam je

Velika Lavra

Velika Lavra

rezervisan konak. Prihvatamo njegov predlog da obiđemo Manastir, odslušamo službu u crkvi, večeramo pa da zatim krenemo prema Prodromosu, kapije su mu otvorene do devet a treba nam najviše sat do njega. Zavirili smo u svako ćoše porte, peli se na zidine, gledali na more pod nama, komentarisali baštu i slikali se pored ogromnog čempresa pred crkvom. Vetrovi su sprečili grmalja da se vine u visine poput hilandarskih ali je potrebno šest sedam ljudi da mu obujmi stablo. Na službi je bilo malo gostiju, zbog svoje skrajnutosti ne spada u posećenije manastire. Dominirao je pojac nadaren da u nekolioko nauma,  znakova koji zamenjuju note, iz gotovo šapata se preobrazi u gromoglasan tenor. Pojanje mi je ličilo na probijeni zvučnik.

U sumrak se obresmo u Prodromu, rumunskom skitu Jovana Preteče. Mladom monahu, gotovo dečaku, objašnjavamo da smo večerali i da nam je namera samo da prespavamo, da ćemo

Prodromos, skit Sv. Jovana Preteče

Prodromos, skit Sv. Jovana Preteče

sutra čim se otvore kapije da krenemo,  da nas neračuna za naredne obroke.

U zoru smo već bili spremni za pokret. Svratio sam u kuhinju da pokupim neki savet od manaha koji su se tu zatekli svojim poslušanjem. Dobio sam skicu iscrtanu na papiru , podsetniku za obaveze u kuhinji, sa izvorima i dobrim mestima za predah. Ispratili su me  maslinama i velikim komadom hleba.

Brzo smo se peli strmom, kamenitom stazom, kroz šumu planike i mirte, izašli na put koji dolazi iz Lavre i zatim stigli na greben gde se odvajala staza za pećinu Sv. Nila i skit Kapsokaliviju, preko ogromnog sipara, i staze za Atos. Sada smo hodali, bolje reći provlačili se, stazom stisnutom zelenom eksplozijom brnistre, posute nežnim žutim cvetovima božanskog mirisa. Poj slavuja nam je bila zvučna podloga i danas kao i predhodnih dana. Staza se polako širila, visinom brnistru je zamenila kestenov šuma, prastarih stabala. Odmarali smo se na izvoru „Krio nero“ zatim ušli u pojas četinara, ostavili skit Kerasiju pod nama  i evo nas na poznatom mestu Stavros, krstu ili raskršću, gde se svi pravci uspona na Atos sažimaju u jenu jedinu putanju. Do ovde nam je bili potrebno nešto manje od tri sata hoda. Obodreni dobrim prolaznim vremenom krenusmo prema Panagiji, kapelici na 1500 mnm, namenjonoj

Panagija

Panagija

putnicima namernicima za predah i konak pred izlazak na Atos.

Ovo mesto ima svetlost Mediterana i nešto još više od toga. Ovo je optička varka nad plavetnilom vode. Bela terasa i kapela od pravilnih krečnih blokova smestila se u kamenoj pustinji sa retkim borovima, sa  krošnjama koje su oblikovali vetrovi i, liče na zastave zalepršane u jednom pravcu. Kada gledate panagiju sa visine izgleda kao čardak ni na nebu ni nazemlji  , kao da lebdi u neprekidno promenjljivoj svetlosti  koja otkucava u polihromatskom ritmu. Noću kada se spusti tamni kristal neba iskri hiljadama treperavih svetlosti koje se munjevito pale i gase. Ponekad možete da vidite, duboko pod vama,  kako monaške ribarice  love „na sviću“ i ostavljaju utisak kao da lebde na komadu osvetljene vode.

Ovde vam lakne. Znate da vas čeka dugačak predah pred izlazak na Atos i da je najteže prošlo.

U Panagiji zatičemo Ruse, monaha i dva mirjana. Baćuške nas srdačno dočekuju. Monah nas nudi konjakom crnom čokoladom mi njih maslinama iz Prodroma. Ručamo masline , luk, ribu i vino. Sitna dremka.  Okrepili smo se brže nego što sam očekivao. Ostavljamo stvari u Panagiji i lagani izlazimo u rano popodne na  Atos. Sunčan dan bez daška vetra zadržao nas je dugo na vrhu. Beležim sedmu recku. Pogled je odavde impresivan. Odustajem od opisivanja, uzaludno je, jer vam reči beže. Pred suton se spuštamo u Panagiju na konak. Uspeli smo da založimo ognjište nekim sirovim drvetom koje je odlično gorelo, skuvamo čaj  i popijemo ga sa Rusima. Dvojica Rusa je spavalo napolju,ostali se rasporediše na škripave krevete na sprat a subotičani i ja podelismo prostor u kapeli. U svitanje smo bili spremni za silazak u Svetu Anu. Hteli vi to ili ne, zbog nagiba,  vrlo brzo se spuštate ovom deonicom i za sat ipo  bili smo u

Pogled sa Atosa

Pogled sa Atosa

gostoprimnici ovog prelepog skita. Savladana visinska razlika iznosi 1200 metara. Silazimo još tista metara do pristanište, leškarimo na obali. nalazim jedan poteži beli oblutak, obrađenog majstorom Posejdonom. Voziće se u ruksaku neće mi biti na teretu. Ovo beležim jer je pamćenje varljivo pa ću ga ovako razlikovati od ostalih kamenčića, školjki, loptica morske trave i puževih kućica dovučenih ko zna odakle i kada, rasutih na policama  svuda po stanu. Pojavi se brod na obzorju. Napuštamo ovo Sveto mesto. Ovde je život sporo promicanje vremena, mnogo davanja i težkog žrtvovanja, duhovnog primanja. Duhovna lansirna rampa. Malo ih se vine u najviše visine. Neki padnu. Na kraju svako će sačiniti bilans davanja i primanja. Nas to čeka takođe.

 

Fotografije Dragan Ljamić

Advertisements

One response to “Bedeker za sedmu recku

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: