Ћа је пуста Памплона контра….

70Овог пута градски каубоји су закаснили на фијесту. Разлог је био потпуно баналан, један ексер у задњем точку комбија а затим прегревање мотора истог пред самим Басарским каменом. Искрцавамо се у Горњем Криводолу, најисточнијем насељу Србијице, у „средсело“. Пртимо руксаке и крећемо уз поток по инструкцијама које добијамо телефоном. Крдо је кренуло десетак минута пре нас. Стаза нас уводи у уску долину, бочних страна од седиментних слојева. Пут је трасиран за римског ваката и водио је према каструму подигнутом на уздигнутој чуки пред нама. На правом смо путу- чујемо рику говеда, а и визуелно је оцртан гастроинтестиналним трактом буша. Долина се убрзо шири. Сустижемо Сергеја Иванова, spiritus movens-а свих ових прича са аутохтоним врстама сточног фонда. Одмарамо се и пропитујемо за здравље у хладу под огромном, прастаром крушком. Даље на стази проналазимо неколико фосила белемнита, зглавкара из палеозоика који су се ономад овде брчкали у водама Пара Teтиса. Са леве стране нам остаје седиментни низ, Ђердан. Сустижемо крдо пред самим Вртопом. Излазимо на Раскрсје, зараван са коje се пружа изузетан поглед на Ком, Сребрну главу, цео венац Видлича. Далеко на југу пирамида, рекао бих Стрешера. Сви смо сад на окупу око малог сеника са столом и клупама. Приближило се време ручку

https://picasaweb.google.com/vukannis2/IzgonKrdaBusaGKrivodol1372013 па крећемо према Коњском кладенцу где су постављени казани за припрему овчетине. Збијамо се у оно мало хладовине као овце у пландовању. Кусамо чорбу од меса буше па се омрсисмо добрим месом овнујским и залисмо вином руменијем, на жалост само у траговима. Следио је силазак у село. Са делом екипе који се враћао за Ниш опростили смо се у Изатовцима где смо пазарили добар овчи сир. У Височкој Ржани минибус оде лево а ми, кампери у фа веу десно. Прођосмо Врело и село Јеловицу. Узводно од села указа нам се лепа ливада поред реке. Ближила се ноћ.  Успели смо да на брзину поставимо шаторе, прикупимо дрва и подпалимо ватрицу. Вечерамо, лежећи уз огњиште, реда ради, још увек сити од ручка, сир и погачу из Црвене реке. Ведро небо, осуто звездама над нама, хук планинске реке, божанствен мирис шуме.

Будимо се рано. Гумени већ послује око ватре. Кувамо кафу и чекамо да сунце одскочи. У воку цврчи паприка. Додајем кришку сира јер смо на мањаку са  сољу, и разбијам неколико јаја. Омацкамо тањире, запаковасмо нешто хране за пут и кренусмо према Широким лукама. Ходамо уз Јеловичку реку, заклоњену густим крошњама у дубокој хладовини. Не даје своју лепоту олако. Ту и тамо угледамо по неки бук, запенушане низове каскада, дубоке и тамне вирове. Пролазимо ушће Мале реке, настављамо пут. Улазимо у предео који полако размиче шумовите падине, отвара поглед и бива јасно одакле име Широким лукама. Улазимо у велику кућу Србија шума. Кувају нам кафу домаћини и прикупљамо детаље о путевима и стазама који одавде воде зракасто у многим правцима. Одлучујемо се да направимо круг до ушћа Мале реке и затим вратимо у логор путем којим смо дошли. Прелазимо реку преко узане металне шине, улазимо на камионски пут за експлоатацију шуме, па код једне ловачке чеке скрећемо на ужу стазу. Уводи нас филмском брзином у различите лепе сличице. На трен смо у дубокој хладовини високих букви, затим улазимо у јелову шуму па  нас ево опет у листопадној гори. Прикупљамо лисичаре и црне трубе, беремо ивањско цвеће, кантарион и мајчину душицу. Поново избијамо на камионски пут. Добили смо знатно на висини. По плану излазимо на врлики ливаду, на мапи назначену као Грчко село или Јавор. Право рајско место. Заталасане траве у немогућим бојама, отворен поглед у пуном кругу. Гледамо на Стражну чуку, Копрен, Каца камен, Добро јутро, Тупанац. Празнимо бисаге. Парадајз, сир, мало добре шљивке. Тражимо погледом скривене стазе које би нас извеле на Бодин врх и Понор. Процењујемо раздаљину од Широких лука до Каца камена или Копрена. Припремамо нове трасе in vivo. Овде вам не треба фотоопрема. Ова лепота остaје у памћењу заувек. Спуштаме се полако низ падину, улазимо у шуму, чујемо шум реке. Мала река је велике лепоте, богата водом, пени се у брзацима, прелама у буковима, мирује у вировима. Пут кривуда и изводи нас на ушће у Јеловичку реку. Спуштамо се на обалу, са камена на камен долазимо насред воде. Умивамо се леденом водом, изувамо и хладимо стопала у ритму петнаест секунди у води  пар минута на сунцу. Одавде до кампа нам је било потребно пола сата. Шатори су осушени, склапамо их. Из реке вадимо охлађену дињу и боцу гмзе, вина из винарије Магура, заостале од преходног излета у Белоградчик. Неки преврћу по памети сутрашње обавезе. Чаролија је завршена.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: