Sveta Gora

U rano miholjsko jutro krenuli smo prema jugu. Ulazimo u maglovitu leskovačku dolinu kroz stisnutu Moravu, klisurom između Svetog Nikole i izmaglicom obavijenih razvaljenih kula grada Koprijana. Promiče nam Kukavica sa, u zelinilu, okačenom crkvicom manastira Mrtvice i na steni podignutom stubalskom crkvom. Nižu se dosadna preševska dolina, granični prelazi, lepa klisura Vardara, nadaleko čuveni vinogradi. Odvajamo se prema antičkom Stobiju. Mesto susreta dve klime, antike i ranog srednjeg veka, politeizma i hrišćanstva. Mladi i dobro potkovan znanjem, kustos Panče vodi nas kroz verno dočarani, raskošni grad. Amfiteatar za antički teatar i gladijatorske borbe, episkopska trobrodna bazilika, krstionica  sa mozaikom inspirisanim starozavetnom simbolikom, via Heraclea, Episkopski dvor, terme, forum, kupleraj sa kockarnicom. Gotovo dve hiljade godina kasnije ove poročne institucije rasejale su se duž cele makedondko-grčke granice. Nastavljamo  putovanje. Opet garnica, monotoni okoliš Soluna, jezera na čijim padinama  je podignuta masa sklepanih ovčarnika, jeftinih i efikasnih za razliku od naših praznih  ovčarskih hotela sa kandelabrima  i fontanama. Jak vetar u Olimpijadi odagnao nam je misao o kupanju. U Uranopolisu u dve kuće nalazimo smeštaj. Večeramo za stolom u dvorištu naše gazdarice Elefterije. Leto je odmaklo, oseća se to po spokoju i tišini u mirnoj, tihoj i toploj noći.

Ujutru uzimam dozvole za ulazak na Svetu goru, kupujemo brodske karte, svaki put po novim, višim cenama, doručkujemo pitu od sukanih kora i ajran, penjemo se  na palubu Svetog Pantajlemona. Do Jovanjice, hilandarskog pristaništa, posmatramo požarom opustošenu obalu. Hrumicu i još neke kelije gotovo da je liznuo požar. U njima se ne vide znaci života. Da li bratija odmara posle liturgije ili se još nisu vratili iz bekstva pred požarom? Na drumu prema Hilandaru se ne vide tragovi vatre. Smeštamo se u „ senari“, odlazimo na istočnu pobalu, vinogradarska kuća, Milutinov pirg, Hrusija, arsana, Dušanova maslina, beli peščani put i šuma, gotovo crnih,  kiparisa. Posle službe u crkvi  večera. Zapečeni naut i crno vino. Umesto odsutnog igumana Metodija obrok je blagoslovio estonski sveštenik visokog čina sa  odgovarajućim insignijama, skiptrom, panagijom i elegantnom kamilavkom. Ponovo u crkvu na prelepi akatist Presvetoj Bogorodici i celivanje moštiju. Topla kišna noć, mrklo jutro, liturgija. Miris tamjana, opsukrna svetlost nekoliko sveća i kandila, odsev od srebrom i zlatom prekrivenih ikona. Čita se žitije svetih za ručkom. Simeon nas uvodi u riznicu. Kritska i ruska škola ikonopisa, venecijanski diptih.

Evo nas sa ruksacima na leđima putem prema Esfigmenu. Monah u velikom tojotinom pik apu zaustavlja se i daje nam znak da se ukrcamo. U porti manastira susreće nas monah Sava, naše gore list. Gostoprimac nas odvodi u sobu na najvišem spratu konaka. Pod nama se razbijaju talasi o obalu. Pre večernje penjemo se do kelije Antonija Pečerskog. Nad njegovom pećinom nadzidana crkva i skromni monaški dom. Dvorištance sa bunarom  visi nad morem. Izvanredan pogled na zelotsko gnezdo. Kreće služba. Mirišu voštanice i tamjan. Monasi kao duhovni vitezovi u parakamilavkama, potpuno bešumno krstare kroz crkvu i onako kako služba nalaže pripaljuju i gase sveće i kandila, osvetljavaju i zamračuju raspeće nad ikonstasom, natpevavaju se u pevnicama.

Evo nas ponovo na brodu. Iskrcavanje i ukrcavanje u svakom pristaništu. Grci, Rusi, Srbi i po neki zapadni ili severni  europejac. Različita su putovanja,  različiti su putnici. Neko putuje da bi upoznao nove predele, neko da se odmori od rutiniranog  života, a neko ne bi li poput natpisa u delfskom proročištu spoznao samog sebe. Europejce verovatno privlači mistika ortodoksije, ne spoznaja Boga putem mišljenja nego, ima li boljeg mesta od ovog, da se oseti doživljaj sjedinjenja sa Bogom. Na ovom mestu bolje nego bilo gde možete da prisaberete misli i podvučete crtu.

Ulazimo u jedan od dva  autobusa u pristaništu Dafni i kroz kestonovu šumu prelazimo sa zapadne na istočnu stranu.  Otvara nam se pogled na more između Stavro Nikite i Ivirona i na Kareju smeštenu na šumovitim padinama. Odaju je kupole crkava i paraklisa i krovovi manastirskih rezidencija. Ulazimo u Andrejski skit na periferiji prestonice monaške države. Ovde je carska Rusija, zbog pritiska vernika na manastir Svetog Pantajlemona  podigla veliki kompleks crkava, paraklisa, konaka, radionica, pekara i to uglavno na zemlji Hilandara. Revolucija je onemogućila održavanje bilo kakvih veza između Matuške i Svete Gore, skit je opusteo, zgrade se urušile. Grci ga, s kraja prošlog veka,  vraćaju u život, organizuju letnje seminare za mlade, prihvataju goste, vrše službu. Gostoprimnicu nalazimo po mirisu anasonke.

Odlažemo prtljag u velikoj, jednostavnoj sobi sa petnaestak kreveta i jednom peći a zatim silazimo u Kareju. Heliodrom, zgrada vatrogasne službe ispred nje parkiran crveni vozni park, Policija, nekoliko dućana, kafanica, pekara, Protat, Saborna crkva, jedna od najstarijih na Gori, mnogo obnovljenih straih rezidencija, uglavnom kamen i drvo. Obilazimo manastir Kutlumuš našminkan do savršenstva. Svaki graditeljski detalj duboko je promišljen. Vraćamo se u Skit na večeru i službu, upravo tim pomalo čudnim redosledom. Nigde na spavam tako dobro, spadam u ljude lakog sna, ali kad se ujutru  glasno začudim da u našoj grupi svi spavaju mirno i tiho većina gleda popreko na trio najkrupnijh.

Do polaska autobusa za Dafni obilazimo hilandarsku kuću koju nam Rusi ostaviše nakon napuštanja skita Svetog Andreja i Tipikarnicu. Prašimo makadamom, u Dafni kratimo vreme u prodavnicama suvenira, ipraćamo brod za Uranopolis pa se penjemo na palubu Svete Ane. Plovimo prema rtu Akti, koji je mnoge zavio u crno i naterao Persijskog kralja nad kraljevima, Kserksa, da proseče Aton kanalom u njegovom najužem delu i provuče brodovlje za napad na Atinu. Kao na usporenom snimku otvaraju nam se iz raznih uglova Simonopetra i Sveti Grigorije, prilazimo Dionizijatu. Iskrcavamo se sa velikom grupom Grka, grabimo zavojitom stazom i stepeništem prema manastirskoj kapiji, Ana otisnuta od pristaništa brodi prema skitovima do poslednjeg, Kapsokalivije. Donizijat je smešten na visokoj steni,  kraj strmog korita kojim u prolećnim mesecima otiče snežnica u more. Graditelji nisu štedeli trud i kamen. Prolazimo kroz manastirsku kapiju u tesno dvorište, između crkve i zidina sa konacima, igumenarijom i trpezarijom, tesan hodnik i usko parče neba nad nama. Gostoprimac, otac Gavrilo, nas upoznaje sa vremenom službi i obeda, uvodi nas u sobu. Dovoljno je vremena pred nama da protegnemo noge stazom prema Svetom Pavlu. Sunčan dan, miris mediteranskog bilja. Staza širine dovoljna za jednog pešaka penje nas iznad mora, gleda na Manastir sa visine, provlači se kroz stene, makiju, kaktuse i spušta nas na obalu odakle  nam se otvara stenoviti Atos i manastir Svetog Pavla. Vraćamo se na vreme za večernju. Večeramo u trpezariji, kršimo pravilo i pijuckamo vino u sobi. Jutro je mračno i toplo. Ulazim u crkvu, upijam, duboko zavaljen u monašku stolicu, mirise, svetla i zvuke liturgije. Nakon službe odlazimo u deo za goste. Terasa visoko iznad mora, mala biblioteka, kuhinja po mustri Votr mezona. Ognjište, dekoracije radi, ulašteno, kvaitetno drvo kuhinjskih elemenata, ugaona garnitura, frižider, barokni trpezarijski sto i stolice. Na polici nekoliko vrsta kafa i čajeva,  mikseri, posude i tehnička pomagala sa sve vrsta kafemanije. U bilioteci je servirano posluženje. Hleb i masline. Do polaska broda  imamo vremena da odemo do monaškog groblja. Zgrada kosturnice, dve terase sa desetak grobova, litica iznad obrasla puzavicom, pogled na more prema zapadu, nekoliko mesta za meditaciju, razcvetani ruzmarin. Mrtvi su već u raju.

Završavamo priču. Plovimo brodom prema Uranopolisu. Napuštamo jedan od najvećih muzeja pod kapom nebeskom. Mesto sublimirane energije. Hiljadu godina se ovde iskreno mole monasi, carevi, njihovi ministri i vojni čelnici, prosti puk. Osnažim se kada naslonim čelo na intarziju Trojeručice, kada stupim na izlizani mermerni stepenik Milutinove crkve, položim dlan na kameni luk Bogorodice Pelagontise iznad groba mladog despotovića Mrnjavčevića. Vreme je da se  uvučemo u sopstvene živote koje smo ostavili kao zmijin svlak na ulasku, pred kapijom ovog svetog mesta. Smeši nam se Munkov „Krik“.

Fotografije sa ove akcije možete pogledati na sledećoj adresi https://plus.google.com/u/0/photos/108013891613270430698/albums


Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: