ГРАДСКИ КАУБОЈИ

Порука која ми је стигла од Сергеја је много обећавала. Изгон стада буша на летњу испашу,  на Св. Јована, на дан када по народном веровању биље има појачана лековита својства, од Горњег Криводола  до Забела односно до пашњака Мучибаба, исувише је добро звучала да би цео доживљај свели на један дан. Председник, Гумени и моја маленкост одлучисмо да на акцију кренемо по принципу увод- разрада- закључак и да густирамо ову причу као коцоши управо подељене карте.

Увод, петак

Јездимо северном обилазницом Ниша право у олују. Бело усијано небо заменила је сиво црна нијанса на истоку. На дисплеју за температуру суноврат бројки, од 37 до 18. Пљусак, грмљавина, лајт шоу на небу. Све се ово брзо одвијало и кратко трајало. У Пироту смо на 33. Тргујемо на пиротском суку, парадајз, тиквице, паприке љуте и лајт, лук у разним бојама, букети першуна и целера. Прелазимо преко Видлича, спушамо се у Рсовце да комплетирамо провијант. Одлазимо  у кућу Парамунаца, купујемо овчи сир и разговором са укућанима, прекраћујемо време очекујући да наша логистика са кључевима од викендице, типоване за конак у наредна два дана, оличена у једно археолошко височанство и две мега звезде уметничке фотографије, напокон стигне. Стиже нам порука да је конак отворен. Крећемо према колима и у „средсело“  архаична, прелепа слика. Под разапетим шаторским крилом седи циганин крај ватре, повремено

фотографије са акције погледајте на следећој адреси https://plus.google.com/u/0/photos/108013891613270430698/albums/5765674426331555489

је распаљујући кожним мехом и крпи мештанима лонце и калаише бакраче. Долази из Бугарске у черги са циганком и псом, обилази села у којима је оставио траг доброг мајстора. Kаже за себе да живи поштено и да мирно спава, сном праведника.

Напустисмо ову идилу и већ у наредном тренутку ставише ми куварску капу на главу. Спремио сам варијацију „имам бајлдија“  са тиквицама, пиротски пазар није понудио плави патлиџан, напекао паприке за салату, посуо белим луком и першуном, распростро по столу и допунисмо све то плодовима, не мора  него роштиља. На тераси смо, затим, пијуцкали вино и гледали излазак месеца. Месец је био пун, у боји цимета. „Чорба“ је био у праву.

Разарада, суботa, in medias res

Наше, који су кренули у шест ујутру,  сачекали смо на друму  испред нашег конака. Потрпали смо се у мини бус па све поскакујући по трошном асфалту и макадаму некако стигосмо у Горњи Криводол  тачно у девет, када је и заказан почетак ове необичне акције. У селу велики број аутомобила, неки  са дипломатским таблицама, много младих, чује се шпански, италијански и неки нордијски ако се не варам. То је волонтерска студентарија управо стигла из кампа у Каменици. Поздрављамо се са Сергејом и после неколико кратких, упућујућих говора крећемо у врх села до штала. Пред шталама у великом ограђеном простору крдо од преко двеста буша. Поделише нам криваке за гоњење стоке, отворише вратнице и крену стадо и ми за њим. Сам почетак је био нешто тежи.  Убрзо се стока привикла на овако велики број уљеза и затим је све ишло глатко.Крупни псећи паша, Бели  је одмах ухватио кривину али су ситни, црни пулини одлично обављали посао. На самарима оседланих магарића клатила су се дечица уз повремне измене са неизоставним гунђањем оних који су морали да уступе место. Убрзо смо ушли у прво село на овом путу, у Бољев До. Ако се упете на Бољеве врхове, северно залеђе села, указаће вам се благо закошена, травната десна обала Височице и на њој једна шумовита, кружна оаза. Село је управо ту смештено, што само можете да наслутите јер се од густих крошњи горостасних јасенова и ораха не види нити један кров. Куће су неправилно распоређене са пространим затравњеним двориштима у дубокој хладовини. Две значајне знаменитости села су Хусеин Спахијина чесма из времена браће Соколвић, Мехмед паше и Макарија и црква Св.Архангела коју су локални митомани без јачих разлога лоцирали на дванаести век. На изласку из  села случајно набасасмо на мештанина, Сретена Митова чију  понуду, ракију од дивље крушке,  нисмо могли да одбијемо. Увео нас је кроз капију у лепо уређено затравњено двориште, , са белом утегнутом кућом и плаво офарбаним прозорима и вратима. Убрзо стиже боца и лед и крену прича. Једино  се недосед Миленко прихвати кофе грашка и крену да га круни да не траћи време залуд. Авлију напустисмо у тренутку када су сви учесници акције, који су стизали за нама,  почели да улазе верујући да је и то део програма.

Пут нас је даље водио преко ливада право у Каменицу па у Сенокос и коначно, после 15 километра стигосмо на Воденичарску реку. Прихватамо тањире у руке па на казан. Паприкаш од једне колатералне буше и месо овна спремљеног на пари. Било је ту и насеченог парадајза и сира из локалних ресурса и у реци добро охлађеног црвеног „зајечарца“. Опраштамо се од Сергеја и оберучке прихватисмо позив за повратну акцију октобра месеца. Време је за освежње. Паркирамо се у Ржани код Радића. Најпре купање у вировима Топилнице па кафица љубазне домаћице Верице. Настављамо путовање. Искрцавамо се испред конака у прпоширеном издању, читај Оклобџија и Чарапица, и остатак екипе наставља за Ниш. Летња  паприкарска вечера, раговор на тераси па збијање редова за спавање.

Недеља, тачка на и

Буде нас птице. Већина спава па не ремети јутро. Нес на тераси. Остављамо Кикија, Оклобџија и ја кренусмо да протегнемо ноге. Недалеко , шумским путем избисмо на леп предео са појатама, ливадама и шумом. Обиђосмо неколико колиба и нађосмо чак и живи језик. Двојици домаћих помогосмо да спусте фрезу из приколице, па да би се боље упознали куцнусмо се чашицама. Причи никад краја али нас на повратак нагну звер у стомаку,  распаљена шљивком. Стављам куварску капу и спремам качамак од крупно млевеног, белог  кукурузног. Врелом, густом кашом преливам козији сир из Влковије. Има ли боље гаранције квалитета. Уметнички трио остављамо да спрема  јагњећу чорбу  у котлићу а ми, ресто у ауто па до сеоске продавнице по оне неопходне ствари по Аристиповом методу. Прелазимо пешака прко моста, обилазимо пећинску цркву са лепо урађеним, новим степеништем па настављамо низ реку. Густиш нас натера да прегазимо реку и тренутно схватисмо предност Топилнице у односу на анестезирајући хладну  Височицу, обогаћену водом Јеловичке реке. До Пеневца стижемо за десетак минута. Покошене ливаде и густа шума у залеђу, високе врбе са шареном хладовином и извором ледене воде. У реци вирови за купање. Садржај ранца стављамо  у извор да се хлади, простиремо чергу, вадимо шпил. Креће преферанс. Хладимо се у виру уз шкргутање зубима и мајданом у извору. Чешће упражњавамо другу могућност. Председник побеђује уз кукумавчење да га неће карта.

Време је да испоштујемо куваре. Стижемо на време. Ручамо под дрветом,  ситна дремка. Чекамо да умине врућина па назад у велики прљави град.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: