У потрази за Атлантидом или како открити радост путовања

Santorini - Fira

Santorini - Fira

Прва књига коју сам прочитао, од прве до последње странице, био је „Атлас јадранске обале“  АМСЈ. Атлас је за оно време изгледао доста савремено. Фолио формата са жичаним спиралним повезом. На лицу сваког листа налазила се ауто карта а на полеђини опис насеља са аверса и других природних и историјских знаменитости. Текст је одисао медитеранском атмосфером. Описи градића и сеоца на обали, са маслињацима и виноградима у залеђини, пешчаним и шљунковитим плажама у драгама, са кристално чистим морем, у сенци приморских борова и кипариса. Пред свако летовање ове слике су ми јављале као неки условни рефлекс. Мириси и звуци, такође.

Како се некада путовало

У сећању ми је слика трпезарије у нашој кући. На средини кухињски сто, упаљено светло. За столом мој отац самном у крилу и мој теча Никола Јовићевић. Над разастром мапом рачуна се дневнса километража, коју на неком будућем путовању, треба превалити.  Бирало се место за ноћење, шта се може изоставити а шта треба неизоставно видети. Теча, поручник предратне Југославије, искусан у прављењу марш-рута, краљев питомац и члан Комунистичке партије па затим немачки ратни заробљеник, предводник прве првомајске параде у новој Југославији. Затим, робијаш на Голом отоку и професор књижевности у средњој медицинској у Приштини. Син Филипа Јовићевића, телеграфисте Књаза Николе Петровића.

Стара архива, злата вредна 🙂

Копајући по мојој старој архиви вордових текстова, нађох текст који је некада написао Киза. Ех, кад само помислим колико ми је времена требало да га натерам да куцка по тастатури.

Преносим овај текст у целости.

 Путовали смо Фићом 600 и ја као најсићушнији, међу децом, имао сам част да седим на предњем, односно испред предњег седишта, на некаквој столичици између течиних раширених ногу. Путовало се кроз Руговску клисуру уз пећку Бистрицу, преко Чакора и седам гора до првог мора.

Године су одмицала а путовања су била, и даље права авантура. Макадамски путеви, парњаче, пруге уског и широког колосека, преседања. Летовало се у синдикалним одмаралиштима, извиђачким и ауто камповима, феријалним домовима, домаћој радиности. Склапали смо пријатељства са љубазним домаћинима. Носили смо, као поклон, пасуљ градиштанац из Србјие а добијали пакете са наранџама пред Нову годину. Нека пријатељства још увек трају.

Затим долазе златне седамдесете. Путовали смо са руксаком на леђима и подигнутим палцем.

А  затим

Дошла су  тешка времена. Десио нам се народ, па мржња, ратови. Холивуд је кренуо у едукацију психопата. Десио нам се и теничко технолошки бум. Мобилна телефонија, интернет, брзи превози и друга чудеса, уместо олакшања, наметнула су нам нове императиве и уведени смо у незапамћену временску оскудицу. Постали смо нервозни, забринути, депресивни.

Нестао је стари добри шмек путовања.

Пиреј

Пиреј

Куда и како отићи на одмор? Гледано из српског полуодшкринутог кавеза најлакше је да изађете линијом мањег отпора. Уђете у агенцију, купите пакет аранжман. Добијете групну визу и избегнете малтеретирање испред разних амбасада и конзулата. Дођете на заказано место, сместе вас у одговарајући превоз, искрцају и покажу вам где ћете да спавате наредних седам или десет дана. Када вам истекне време дођу по вас и врате вас у сивило сакодневице. Заборавило се да је и сама припрема путовања чар као и само путовање. Онда је нас неколико решило да окрене лист.

Као некада

Све је заправо почело почетком зиме приликом састављања плана акција за планинарски клуб. Уврстили смо у програм Санторини и Крит. Преко зиме смо ослушкивали разне информације од људи који су боравили на овим острвима, слагали мозаик од туђих искустава, распитивали се о врстама превоза и смештаја, ценама. Потегли смо родбинске, кумовске и друге везе, завирили и у интернет и на крају утаначили причу која је почела 9. јуна на перону Нишке железничке станице око 11 часова. Двадестпеторо планинара, од двадесет до близу осамдесет година, укрцало се у полупразан воз на линији Љубљана – Солун. Закашњење од свега неколико минута и чисти купеи су били сасвим довољни за почетну добру атмосферу. Широм отворени прозори, залепршане завесе, благо њихање вагона и необавезан разговор са случајним путницим. Једним отправником возова из Зворника и две студенткиње из Аризоне. Наравно да је разговор био употпуњен нуткањем типичном српском храном за путовање возом. Пита са сиром, поховане паприке и пилетина. Изостале су корпе од прућа и везене крпе.

Пасошка и царинска контрола је прошла лагодно и без чекања што није својствено друмским прелазима.

У сутон смо прешли Грчку границу и у рану летњу ноћ стигли у Солун. Након освежења у станичном ресторану, пребацили смо се на један од суседних перона, убацили пртљаг у већ постављени воз а затим се опружили у климатизованом кушет вагону и лако утонули у сан.

Јутро је већ узело маха када нас је стјуард пробудио у предграђу Атине. До Пиреја смо се пребацили метроом за петнаестак минута. Импресивна слика пристаништа. Маса путничких бродова укотвљених у девет гатова Велики број цркава звоњавом позива паству на недељну литургију. Кафанице се тек отварају, улични бувљак се пуни робом. Ведро и сунчано јутро обећава врућ дан.

Девети гат је за Кикладска острва. Наш брод је већ постављен. Плаво бели ГА Фери на чијем дисплеју клизе црвена слова са именима острва на којима пристаје. Одмах преко пута мала кафаница са великом баштом под добро затегнутом пердом. Идеално место за одлагање пртљага, обзиром да нам је остало неколико сати до испловљавања. Једна се група се упутила метроом до Синтагме и Омоније а остали су завиривали у душу Пиреја.

Испред Милоса

Испред Милоса

Како год било, у један сат иза поднева сви смо се распоредили на крменом делу највише палубе, поседали на дрвене клупе или столице и у добром расположењу посматрали обалу пирејског залива и у даљини , на западу у лакој измаглици Пелопонез. Када нам је обала изчезла из видокруга кренули смо у претрагу брода. На неколоко спратова били су расоређени кафетерије, ресторан, фри шоп, тв сале и још доста простора са пуно фотеља и клуб гарнитура, што је идеално за дремуцкање обзиром да у Санторини стижемо око четри ујутро. За видела смо пристали у неколико кикладских острва. Китнос, Серифос, Сифнос. Сва ова острва су гола, са понеким дрветом у приобаљу. Насеља су мала, прилагођена туризму. Куће су окречене у бело са плавим вратима и прозорима, без кровова. Напросто, у каквом таквом реду, разбацани бели квадри слободних димензија на каменој подлози боје песка.

На домаку Милоса сунце се спустило у море и на небу се приказао месечев срп и звезда Даница. Сетих се Милоске Венере раскриљене поред неког степеништа у Лувру.

Другу ноћ на путовању смо дочекали опружени на диванима, двоседима и фотељама. Један број младих се на палуби, утуткао у вреће за спавање, добро се штитећи од вечерњег ветра. Докон и кроз дремуцкање чепркам по ономе што је остало у сећању о легенди о потонулоj  Атлантиди. Наравно да сам доцније пишући овај текст знање  обновио и допунио.

Ово острво добио је Посејдон од свог оца Кроноса и настанио га својим потомцима. Тај бог је са смртном женом Клејто изродио владалачку лозу на Атлантиди. О овоме је писао Платон и све о чему Платон пише носи обележје чудесног. Посејдон је са Клејто изродио десет синова или пет близанаца. И у потоњим генерацијама атлантском империјом управљало је десет краљева. Но овом острву Платон је сместио своју идеалну државу.

У  Тимају и Критији , Платон је свој приказ древне прошлости приказао уз помоћ дијалога свештеника из Саиске области у делти Нила и атинског законодавца и Платоновог давног претка Солона. Свештеник је о томе говорио Солону, а Солон је ту исту легенду пренео у Атину. Услед страховитог потреса и потопа у току једног дана и следеће погубне ноћи Атлантида је потонула у море. Оно што је можда била права историјска подлога Платоновој причи је експлозија вулкана на Тири. Археолошки налази који говоре о ишчезлој цивилизацији овде су се показали богатим преко свих очекивања. Доказано је да је у стравичној експлозији вулкана потонуо велики део острва Тире. Такође је доказано да је тај ланац догађаја на Тири имао разорне последице и за цивилизацију која је у то време цветала на Криту.

Дилема дали је Санторини Атлантида или је то минојска цивилизација на Криту, нестала као последица ове катастрофе, вероватно неће бити икад решена.

Преко разгласа је најављено пристајање на Тиру, како грци зову Санторини. Ноћ је тамна. Упловљавамо из правца Ијоса, острва омиљеног међу рокерима целог света, у лагуну коју чини Санторини са једне стране, кога више осећамо него видимо. Оштра литица по чијем заравњеном врху се протеже светлост два једина градића. Са друге стране назире се острвце Терасија. Још неколлико хриди, које се оштро оцртавају на ноћном небу, затварају пун круг око лагуне дуге  12. и широке око 7 км. Назиремо изнад пристаништа литицу испресецану серпентинама просеченог пута, коју нам маркирају фарови возила која се спуштају по путнике.

На доку нас дочекује средовечни Грк са картоном у руци на коме је исписано име нашег хотела. Рукујемо се са Паријем Лигносом, власником хотела, возачем мини буса, добављачем и мужем пуначке и увек насмејане Марије. Петнаестак минута вожње и у свитање стижемо до хотела. Одише неком патријахалном, старинском атмосфером и чистоћом. Распоређујемо се по собама. Заказујемо устајање у девет.

Плажа

Ком опанци, ком ...

У десет смо у мини бусу и одлазимо на вулканску плажу Камари. Црн песак, кристално море, небо тамно плаво, без облака. На плажи поређане лежаљке и сунцобрани од палминог лишћа. Уз сам песак асфалтирана пешачка стаза и ред тераса, кафића, ресторана, пансиона и малих хотела. На терасама су базени са водом боје неба и поред њих широки дивани за сунчање, излежавање и друге доколице. Ту су и лаки прозирни велови залепршани на маестралу. Огромни лијандери, фикуси, аурикарије, лимуни у цвету. Дочарана атмосфера античких летњиковаца. У медитеранском сфумату назире се у даљини острво Анафи.

Предвече нас је Пари превезао до Фире, главног града Тире, пар километара од хотела. Пели смо се стрмим уличицама према делу града одакле се пружа поглед на један од најлепших залазака сунца. Одавде се погледом обухвата цело острво. Дубоко под нама је лагуна у коју смо рано јутрос упловили и пристаниште Атиниос. У централном делу лагуне налазе се два оствца. Мање Палео Камени и веће Неа Камени на којима су топли извори и вулкански кратер. Фира у ово доба дана изгледа чаробно. Опет исти бели квадри, распоређени на стрмини обасјани злтним одсевом залазећег сунца. Збијене куће, терасе, степеништа. Сваки детаљ, било да је искован од гвожђа, цветни или немарно разбацана керамика на испустима кривудавих степеница, које пењу или спуштају незнано где, је уграђен са много мера и укуса. У једној тесној уличици гужва испред кафане са натписом „Код Никоса“. Уредно и стрпљиво се чека празно место. Након десетак минута један од конобара смешта нас за један испражњен сто. Брзо га распрема и застире папирним столњаком. Једноставно је и на старински начин намештена крчма.  Вероватно је овако изгледала и пре педесет година. Овде се нуди права домаћа храна. Салате са плавим патлиџаном, белим луком и киселим млеком или са сиром и маслинама а ако је по вољи може и хоботница на салату. Конобари разносе мусаке, ђувече и јагњеће из дунста. Пију се домаће сорте вина. Асиртико, Висанто или расхлађена Рецина. Гост за суседним столом који је омазао своју порцију и коме је понестало вина покушава да од конобара искамчи бар још полић. Конобар се извињава и показује на гужву пред вратима. Ред је да се сви омрсе Никосовим ђаконијама. Цене су пристојне у односу на овдашњи просек. Враћамо се таксијем до хотела. Цена таксија је нижа него у Нишу.

Нови дан смо провели на плажи Периволос. Пречисто море, још црњи песак, благ поветарац. Музеј у Акротири не ради. Увече смо се аутобуском линијом, који овде у свим правцима целог дана превози туристе, одвезли до Ије. Љубак градић на самој литици калдере и на најсевернијиој тачки острва. Ија је заправо позната по најлепшем заласку на Санторинију. Галерије, кафанице, степеништа, меко обликоване куће, ветрењаче. Овде можете да видите све расе и да чујете језике из свих могућих делова света. Сунце тоне у море. Разлеже се аплауз. На заласку доминирају обриси ветрењача. Извлачење из гужве траје дуго. Спора река људи раздрагано чаврља и застајкује испред продавница са робом мами паром. Топло је, народ ожеднео, пуне се кафанице.

Оно што је остало након вулканске ерупције пре 3 500 година је данашњи Санторини, острво облика полумесеца са тањим северним делом, трбухом окренутим на исток и потковичастим заливом на западу. Фира се налази у средини залива на окомитој литици од вулканских стена. На узаном северном делу налази се градић Ија. Осим овога ту је село Пиргос, на највишем делу острва, и још неколико живописних сеоцета, неколико плажа, магмом затрпано село Акротири, аеродром, пристаниште и то би било готово све.

Извесно је да на острву није било насељеника 200-300 година након ерупције. Иза тога, насељавају га вечити путниви и морепловци Феничани. Под утиском лепоте острва назвају га Калисте- Најлепши. Око деветог в.пне освајају га Дорци са Пелопонеза и по свом краљу дају му ново име Тира. У бурним временима смењују се Атињани и Спартанци затим Римљани па Византинци и Арапи. Млеци га приклучију војводству Наксос 1355.  У то време Тира добија и своје ново име Санторини по Санта Ирини, Светој Ирини. Од 1566. Санторини је у саставу Отоманске империје. Од осамнестог века на острву се развија пољопривреда, бродоградња и трговина. Почетком двадесетог века бродови из Ије држали су редовне линије Александрија-Одеса.

Залаѕак сунца

Залаѕак сунца

Прва насеља су подигнута, знатно пре ерупције, у доба процвата минојске културе. Ископине у Акротирију говоре о високом уметничком и цивилизацијском нивоу који је прекинут катастофалном вулканском ерупцијом око 1500.-те године пре н.е. Најлепши експонати се налазе у археолошком музеју у Атини. Мурали, грнчарија, накит. На реплици дела мурала са фриза једне куће из Акротирија приказан је конвој витких бродова са посадама и једрима. Бродови су осликани са бочних страна фигурама белих птица раширених крила или стилизованим тракама. Веслачи су заштићени балдахинима док бродом управља крманош својим дугим веслом. Око бродова су разиграни делфини, у позадини палате са широким степеништима. Ту су и мурали са две стилизоване антилопе, затим игра плавих мајмуна и рибар витког, препланулог тела, боје теракоте, са низама уловљених риба у рукама. Предивни примерци грнчарије са флоралним мотивима и мотивима птица и стилизованим спиралним декорацијама. Овакви примерци грнчарије су пронађени и у Сирији и Египту што говори о њиховом контакту са другим народима медитерана.

Забљеснути масом предивних слика зденутих у три препуна дана, просто смо вапили за опуштањем. Марија и Пари су нам у терапеутске сврхе приредили гуд бај парти, поред базена. Уз сендвиче и ђаволски црн и јак Асиртико хватали смо залет за вече. Сутра се укрцавамо у брод за Крит. Бојим се да нам овако јака импресија не омете прави доживљај Минојске приче.

Advertisements

O Kiki

Planinarsko društvo iz Niša. Vidi sve članke od Kiki

3 responses to “У потрази за Атлантидом или како открити радост путовања

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: