Gora Atonska 011

Dva dana pred ulazak na Svetu goru proveli smo na Beloj plaži podno lepo restauriranih zidina antičke Stagire. Podigli smo tri šatora na pesku uz severni kameni bok plaže dok je Nam, nedaleko od nas, privezao svoj prepotopski čador na dve vode za grane maslina. Konformističkiji deo tima se smestio u jednoj kući u Olimpijadi. fotografije sa akcije pogledajte na sledećoj adresi: https://picasaweb.google.com/101038382197624428340/AgionOros2011

U utorak, 6. Septembra podigao sam svetogorske vize u Uranopolisu i zatim bio zatečen neočekivanom komlikacijom. Zbog  malverzacija pomorske kompanije sa osigaranjima putnika, postojale su male šanse da  ’’ Pantalejmon ’’ ili ’’ Dostojna jest’’ danas  zap love uz zapadnu obalu. Kako nam ulazna viza važi samo jedan dan bili smo prinuđeni da se snalazimo kako znamo i umemo. Probijam se do biletarnice i raspitujem za plovidbu istočnom obalom. Službenik upisa moje ime i broj 16 i uputi nas u Jerisos. Brzi brod ’’ Agios Atanasios„  kreće  oko jedan. Sakupismo još po trojicu bajkera iz Lazarevca i Vranja pa uz malo stajanja, kratkom vožnjom prebaciosmo se u rečeno nam pristanište. Komplikacijama nikad kraja. Najpre je brod kasnio. Zatim smo čekali cisternu da se napuni brodski rezervoar i na kraju gledali gomilu majstora kako se trudi da ukloni neki kvar na motoru. Sklonili smo se sa sunca pod cirade privezanih brodića. Pričamo sa punijim sredovečnim grkom u uniformi vatrogasca, Anastasijosom iz Arnee. Kaže nam da mu je Hilandar druga kuća. Ćerka mu je obolela od neke bolesti i da mu je naše bratstvo pomoglo da se devojka izleči. ’’ Mirikl, mirikl’’, izgovara. Pomaže nam da kupimo nekoliko kilograma prvoklasne raže,  za dar Manastiru,  sa jednog ribarskog brodića. Ribar  je očistio i zapakovao ribu a Anastasios nam je dao plastičnu bocu sa zaleđenom vodom da se riba ne ukvari.

Napokaon krećemo. Zaobilazim rt Arapis i izlazimo na otvoreno more. Podigoše se talasi. Primorani ste da sedite i da se čvrsto držite. Dižemo se i propadamo i sva je sreća da vožnja traje samo jedan sat. Brzi brodovi ne pružaju nikakvo zadovoljstvo. Iskrcavamo se u staroj arsani. Već je pet popodne. Tu je još uvek dok na koji je pre mnogo vekova pristao brod  cara  Dušana. Velika vrućina i neizvesnost oko polaska nas je izmorila. Za predah smo se uputili hilandarskoj vinogradarskoj kući.  Zatičemo monahe Stefana i Jefrema . Iznose pred nas grožđe i bocu rakije. Skraćujemo odmor da stignemo na večernju.

Prilazim Manastiru istim putem  kao nekada. Prolazimo pored masline zasđene Dušanovom rukom i nekoliko spomenika koji beleže čuda koja su se ovde dogodila pa kroz šumu visokih kiparisa izbijamo pred Hilandar. Tu je vekovima na radost Bogu.  Izdašan milošću, pomoćnik, branilac i spasilac najbolji srpskom narodu. Njegov duhovni krmanoš. Odlažemo ruksake u samoj kapiji pa najpre na službu. Večeramo u trpezariji pa ponovo u crkvu na  Akatist Presvetoj. Viđam se nakratko sa dobrim Simeonom. Bio je zabrinut kako ćemo da se snađemo oko prevoza. Neka grupa iz Čačka se vratila iz Uranopolisa u Srbiju neobavljena posla.

Smeštamo se u ’’ Senari’’. Pre spavanja, uz malo vina na jednoj skrovitoj terasi, uživamo  u mediteranskoj noći.

Rano ujutro ulazimo u crkvu. Liturgija. Retka prilika za urbanog čoveka da bude sam sa sobom, da pribere misli .  Svetlost  iz kandila se  odbija od srebrnih i zlatnih okova ikona. Mirišu voštanice i tamjan. Lepo pojanje iz obe pevnice. Molitveni dijalog.  Na kraju celivamo ikone i iskazujemo posebno poštovanje Trojeručici.

Preko puta crkve je trpezarija. Čita se molitva pred obed. Iguman blagosilja jelo i piće.  Na udar zvona  prihvatamo se jela  a gotovo istovremeno sa uzvišenja pod prozorom čtec  počinje da čita žitije svetih za taj dan po kalendaru. Po obavljenom ručku provodimo malo vremena u manastirskoj, lepo sređenoj, prodavnici. Glavnu kupovinu obavićemo u metohu  Milo arsenica kraj Jerisosa da nebi otežali i ovako teške ruksake. Pozravlajamo se sa monasima pred kapijom i krećemo na put. Danas nam je u planu pešačenje do Pantokratora ili.. . Cele noći je rominjala kiša i sada prska taman da nam pokupi prašinu sa staza. Hodamo kroz mirisno jutro prema Esfigmenu, zilotskom manastiru na morskoj obali,  na tridesetak minuta od Hilandara. Na kuli smotrilji se vije žuto crna zastava i natpis ’’ Ortodoxia e tanatos’’, „Pravoslavlje ili smrt„. Veliko bratstvo po obrascu pravoslavne internacionale u zavadi sa Vaseljenskim patrijarhom i svim ideološkim novotarijama. Veoma su ćutljivi i veoma gostoljubivi. Manastirska slava je Spasovdan. U konaku na poslednjem spratu je gostoprimnica- arhontariki. Najpre ratluk i čaša vode pa kafa i čašica cipure. Nam ostaje ovde na konaku. Odvode ga u trpezariju na ručak. To što je završio obed u Hilandu pre jednog sata neće da mu smeta. Od manastirske kapije odvajamo se stazom za Vatoped.  Rastojanje između ova dva manastira savladava se za neka tri časa.

Vatopedska dokolica

Nije naporna i prija nam povremeno po nekoloko kapi kiše. Vatopedu se prilazi peščanim žalom. Iz daljine ostavlja utiska velikog j dobro utvrđenog grada. Pretpostavlja se da se na njegovom mestu nalazio antički grad Dion.  Prostrano pristanište sa jakim lukobranom i pomoćnim zgradama, okrenutim svojim prozorima, terasama i velikim lučnim  otvorima zimovnika za lađe i čamce,  prema pučini. Ovde su se nekada nalazile kovačnice i druge radionice za potrebe bratstva. Strmom ulicom penjemo se iz pristaništa prema glavnom ulazu. Prolazimo pored  senice gde se uobičajeno provodi vreme pre povečerja u razgovoru između gostiju i monaha. Lep pogled na plodnu i obrađenu dolinu. Ispod podzida najveće stablo oraha koje sam ikada video. Odnekud miriše smokva. U kapiji mala kancelarija i u njoj monah koji kontroliše ko ulazi u Manastir. Predajemo mu vize i odlazimo u gostoprimnicu. U hodniku preuređenom u lep salon sa klupama presvučenim kožom i stilskim stočićima iznose nam uobičajeno posluženje. Odlažemo rukske u sobe, sebe dovodimo u red u kupatilu koje bi poželeo svaki hotel sa masom zvezdica.

Zimnica u Vatopedu

Večernje služba u crkvi izuzetne lepote. Podignuta je  u X veku dok su priprate dozidane u XV. Posvećena je Blagovestima što je i slava Manastira. Služba primerena snazi bratstva. Nakon večrnje odlazimo na večeru. Deo grupe ulazi u glavnu trpezariju ,iz takođe X veka a zbog velikog broja gostiju, nas nekoliko zajedno sa grupom Rumuna upućuju  u pomoćnu, staru uljaru. U prostoriji sto za dvadesetak osoba , antički sarkofazi u kojima se nekada skladišilo ulje i mala ikone Bogorodice sa pripaljenim kandilom kojoj se mole za dobar rod maslina. Posle obeda otac Georgije, na jasnom engleskom, nam priča storije  o čudotvornim ikonama, uvodi nas u paraklise, celivamo mošti. Istovremeno, monasi sa znanjem drugih jezika, provode velike  grupe  gostiju kroz istu proceduru.

Nakon večere izbrojao sam preko sto monaha na izlazu iz refetorijuma a po slobodnoj proceni gostiju je bilo nešto više.

Ne treba zaboravit da su u Vatopedu boravili, kao monasi, Sava i Simeon. Da su od ovog bratstva dobili blagoslov i zemlju i manastirište sa opalim manastirom da na njemu podignu srpsku Lavru. Sve ovo ozvaničio je i potvrdio  hrisovuljom iz 1198. godine, Nikejski car Aleksije III. Ne znam dali još uvek naši monasi pomažu na slavi vatopedskoj bratiji a ovi našoj za našu slavu. Nekada je bio takav običaj.

Većinu bratstva čine kiparski Grci.

Rano smo legli i bez napora sam se probudio za liturgiju koja je počela u četiri. Pune pevnice dobrih pojaca. Ponavlja se magija svetlosti, mirisa,  zvuka.

Ručamo oko osam,zahvaljujemo se na gostoprimstvu i krećemo na stazu prema Pantokratoru. Uspinjemo se širokim putem. Ostaju nam sa strane razvaline Antonijade, monaške škole koju je pohađao Dositej Obradović. Sa desne strane brojne građevinske mašine uz silnu buku i oblake prašine načinju jedno celo brdo. Vatoped nastavlja svoju ekspanziju. Pratimo stare putokaze za Kareju. Stazu nam presecaju novo trasirani putevi. Konačno se odvajamo od civilizacije. Penjemo se uskom stazom kroz šumu  lovora, pinije i dugog mirisnog rastinja. Berem razno bilje, trljam ga prstima. Ono prijatnog mirisa stavljam u džep košulje. Prelazimo preko prevoja. Nekada davno prolazio sam ovim putem i radujem se bliskom susretom sa kelijom Presvete Bogorodice. To je prva ruska, monaška naseobina. Tu nas je primio i ugostio stari monah, Rus. Kelija je izgledala kao muzej sa pokućstvom iz davno prošlih vremena. Ruska peć, samovar, bakarne tepsije i ibrici naslagani na drvene police,  dolapi za čuvanje namirnica. Mom razočaranju nije bilo kraja kada sam video da je ovo stanište potpuno opustelo i da su kupina, makija i pavit  progutale  zgrade kelije.

Ilinski skit

Ilinski skit

Nastavili smo da se spuštamo kroz šumu i ubrzo nam se ukazao skit Svetog Ilije na šumskoj padini. U njemu je u XVIII veku živeo čuveni monah i reformator  Pajsije Veličkovski. Ovaj ruski skit sledio je kenobitski način života . Velika popularnost ovog duhovnog mesta povećala je bratstvo toliko da se kao nephodnom merom prišlo podizanju Andrejskog skita ili Saraja u Kareji. Neznam kakva je sudbina ovog mesta danas i koliko je bratstvo.

Stavronikita

Stavronikita

Nastavljamo silazak do manastira Pantokrator. Podignut je u XIV veku. Osnivači su Jovan i Aleksije, visoki dostojanstvenici na vizantijskom dvoru. Jedan sa titulom stratopedraha a drugi primikirija. Zahvaljujući dobrim vezama sa carem Jovanom V Pleologom preveli su keliju u rang manastira i pride dobili zemlju na ostrvu Lemnos. Podignut je na steni na samoj obali. Deluje veoma lepo sa svojim pristaništem, mostovima, zidinama i don-žon kulom. Bio je poslednje uporište idioritmije  i kao takvog ga pamtim a tek od nedavna postao je opštežiteljski manastir. ’’ Ovo je sada nov manastir’’, kaže mi gostoprimac.

Pantokrator

Pantokrator

Tako  doživljavaju  ovu promenu njegovi monasi. Uz posluženje dogovorili smo se da sedmorica,  koje je dvodnevno putešestvije već izmorilo, ostanu ovde na  konak a nas osmorica nakon obilaska crkve, posvećene Preobraženju Gospodnjem, krenusmo prema Ivironu. Ovaj deo staze sa istočne strane je najlepši. Provlači se šumovitom strmom padinom bez uspona i padova.

Pantokrator

Pantokrator

Na sat ipo rastojanja nalazi se nekoliko manastira koliko treba i do  Kareje. U jednom trenutku sa sredine staze pružio se pogeled i na Pantokrator i  Stavronikitu. Prilazimo pred stare česme iz  čije male  niše vas strogo praznim pogledom posmatra jedna izbeljena lobanja. Ulzimo u Stavronikitu. Ovo je najmanji manastir i mada je to teško reći jedan od lepših da neupoterbim superlativ.

Stavronikita

Stavronikita

Prilazi mu se stazom pored nekoliko bazena za navodnjavanje sa zlatnim ribicama. Osim praktične namena  ostavljaju jak estetki utisak. Iznad njh čitavom dužinom proteže se akvadukt na lučno spojenim stubovima. Sa obe strane bazena gusti zasadi tamno zelenih krošnji limunova,mandarina i narandži.  Sa malog platoa pred kapijom stari, visoki kiparis doseže visinu glavne kule. Razvedena vinova loza pruža prijatnu hladovinu. U samoj kapiji mala gostoprimnica. Uvode nas u crkvu posvećenoj Svetom Nikoli. Tu je čuvena ikona ovog sveca.

Stavronikita

Stavronikita

Legenda kaže da su Manastir , nekada davno, poharali gusari i da su zlato i druge dragocenosti zadržali a ikonu, za njih bezevrednu, bacili u more, predhono probivši lik sveca nožem. Posle mnogo godina , ribarskom mrežom ili nekim drugim čudom ikona bi izvučena. Kažu da je  ozleda još uvek krvarila.

Stavronikita

Stavronikita

Nastavljamo prema Ivironu. Otkriva nam se Stavronikita iz nekoliko lepih uglova. Zatim se spuštamo na peščano žalo. Nismo odoleli da umorna stopala ne spustimo u more. Prolazimo kroz ivironsku arsanu sa snažnim dokom i kamarom građevinskog drveta uredno  naslaganom pored. U visokoj kuli, u spremištu za brod, čuje se cika testera i buka drugih mašina za obradu drveta. Smeštamo se u konaku. Obnova je naružila stari izgled soba i gostoprimnice. Nestala je mala trpezarija u kojoj se posluživala kafa sa maslinama i crnim hlebom posle liturgije. Nestale su i kaljave peći sa ložištima u hodniku.

Pred Ivironom

Pred Ivironom

Večernja se iz glavne crkve prenela u paraklis  čudotvorne Bogorodice Portaitise. U njenu isceliteljku moć sam se uverio. Do Ivirona smo , pre desetak ili više godina, doplovili starom lađom koju Dalmatinci zovu ’’ćentunić’’’. Na palubi sam primetio sredovečnog čovečuljka u ,što bi se reklo, dosta zapuštenom stanju.  Neobrijanog u pohabanoj odeći i obući, smlavljenog nekom teškom mukom. Brod je ponovo isplovljavao i nastavlja put za tridesetak minuta. Svi smo se uputili prema manstiru i odmah uz blagoslov ušli u paraklis Portaitise.  Ovaj se mučenik, kleknuvši nasloni na ram ikone, zatrpane zlatnim lancima, dukatima, satovima i drugim zahvalnim darovima. Dugo se i skreno molio,  sklopljenih očiju, poluglasno. Nastavio sam obilazak manastira koliko je to vreme dozvoljavalo i ponovo se ukrcao na brod. Ovde sam doživeo neverovatno iznenađenje. Onaj isti čovek je doživeo takvu  trnsformaciju da se stekao utisak da na brodu imamo novog putnika. Ozaren, gotovo veseo,  očigledno je skinuo strašan teret sa sebe.

Posle službe večeramo u trpezariji. Punjene paprike, masline, sir,grožđe. Pred svakim čaša crnog vina. Dva omladinca mi dodaju svoje vino. Naređa se srča predamnom. Ne dižem glavu ali  osećam, gotovo me peku zavidljivi pogledi braće Rusa prekoputa.

Jutro u Ivironu

Jutro u Ivironu

Na liturgiju smo se uputili u četiri. Mesec je već bio zašao pa se nebo, kristalno jasno, osulo zvezdama. Povlačimo se u stolice kraj zidova. Naos osvetljen tek sa nekoliko sveća i kandila gotovo je u mrklom mraku. Čita usamljeni glas monotono, uspavljujuće. Dok traju sedalne molitve, dubok zavaljeni u sedišta, dremamo a po neko i spava. Ustajemo na delove kada je to pravilo. U molitvu ubacuje se hor.  Liturgija postaje življa.  Monasi se dogovaraju kako će pojedine delove da otpevaju. Osmehuju se jedni drugim, sašptavaju. Veselje je u njima. Na kraju nekolicina monaha i mirjana se pričešćuje.    Živopis u crkvi je taman, počađaveo od voštanica. Crkva je posvećena Uspenju Bogorodice. Manstir je osnovan u X veku odmah nakon Velike Lavre i Vatopeda. Osnivač Jovan Iverski je bio Gruzin ali je manastir vremenom prešao u grčke ruke.

Pre polaska pokušavam bezuspešno da našoj grupi iz Pantokratora obezbedim noćenje u Ivironu. Nisu najvljeni a i velika je gužva. Zahvaljujemo se na gostoprimstvu, u trpezariji ispajamo čaj i uzimamo nekolko zalogaja hleba i maslina. Hvatamo kombi prevoz do Kareje. Na trgu zatičemo Nama na parapetnom zidiću sa ’’spanaki’’ pitom i limenkom piva u ruci. Prespavao je u Kareji, u Kutlumušu,  pa će sa nama do Dionizijata a mi se nadamo, ukoliko plove brodovi, da produžimo do Kapsokalivije. Grupa iz Pantokratora ide našim tragom do Ivirona pa na konak u Andrejski  skit u Kareji. Koliko nam je vreme dozvoljavalo,  do polaska autobusa za Dafni,  obiđosmo Kareju. Uputismo se odmah iznad Protata, skupštine svetogorskuh manastira, do isposnice- tipikarnice Svetog Save. Ulazimo u ovu svetinju u kojoj je Sava pisao tipik za naš manastir i ovu keliju. U ikonostasu crkvice nalazi se ikona Bogorodice Mlekopitatelnice, dar koji je Sava doneo iz Svete zemlje iz manastira Svetog Save Osvećenog, zajedno sa igumanskim štapom ’’patericom’’ i Trojeručicom.  Paterica se čuva i istoimenoj keliji u blizini Kareje. Jedan mirjanin, očigledno zemljak monaha koji je ovde na poslušanju, čita delove psaltira. Po tipiku ovde se mora svakodnevno pročitati ceo psaltir i pomoć ove vrste je dobrodošla. Teško da mogu da uporedim ovog monaha , čije ni ime neznam, sa Danilom ili pokojnim Simeonom. Menjaju se vremena  i naravi su različite. Za preostalo vreme obilazimo manastir Kutlumuš i u prodavnicama dopunjujemo zalihe hrane koje će nam biti neophodne na usponu.  Autobusom se penjemo prašnjavim putem, kroz kestenovu šumu,  do prevoja pa se zatim spuštamo na zapadnu stranu. Prolazimo pored manastira Ksiropotam i evo nas u pristaništu Dafni. Kareja je dobila ime po orahu, Karesija po trešnjama a ovo pristanište po lovoru čije ime nosi. Dafni se sastoji od zgrada policije, pošte i carine. Tu su još nekoliko prodavnica i kafana.

Pristanište Dafni

Pristanište Dafni

Ispijamo pivo pa se ukrcavamo u brod ’’Agia Ana’’.  Brod plovi do Kapsokalivije. Kupujemo karte i smeštamo se na palubi. Gledamo manastire, dižemo pogled prema Atosu. Sutra ćemo biti na vrhu. Neki sumnjičavo vrte glavom. Zamičemo za rt posle Sv.Ane, pa pristajemo u Karulju. Na mesto visećih terasa

Simonopetra

Simonopetra

upokojenog papa Stefana neki ruski monah podigao je ružnu tvrđavicu sa nazubljenim zidinama. Ispod nje rasklimatana Simeonova koliba. Ovaj prostor se naziva Pustinjom Svete gore. U  nepristpačnim kelijama pulsira monaški život idioritmijom. Ovde život nije bezbrižan. Monasi  imaju  obavezu  da manastiru plaćaju  zakup kelije. Izdržavaju se ručnim radom ili žive od pisanja, slikanja ili neki drugi način. Kako god, najviše vremena imaju za molitvu i podvizavanje. Isposnički život je život višeg duhovnog nivoa.Nosi i svoje opasnosti kao što je gordost koja može da pređe u oholost,  što je veliki greh. Zato se monasima prepručuje najpre opštežiće, život u zajednici.

  Još nekoliko minuta plovidbe i silazimo sa broda u pristanište Kapsokalivije. Nekoliko monaha sa tovarnim mazgama pakuje denjkove sa robom koja je stigla , mi u društvu sredovečnog Grka krećemo stepeništem prema gostoprimnici. Kapsokalivija je skit Velike Lavre, liči na mediteransko seoce sa belim kućicama – kelijama, sa paraklisima pokrivenim kamenim kubadima, na veoma strmoj zelenoj padini često presecanoj belim kamenim siparima. Brzo dobijamo na visini. Sa stepeništa posmatramo brod kako okreće i nestaje iza rta Akti. Kapsokalivija, spaljena koliba, dobila je ime po Maksimu Kapsokalivitu, velikom duhovniku koji je, da bi sačuvao svoj duhovni mir , često palio svoje kolibe i menjao stanište nebili se odbranio od nasrtljivaca. Po velikoj vrućini stižemo do gostoprimnice. Spratna kuća sa tetrasom i česmom hladne vode pod stepeništem za trpezariju. Gostoprimac nas prihvata na konak i zakazujre večeru za pet. Smeštamo se u prizemnoj sobi sa osam kreveta i kupatilom pa se penjemo na terasu  gde nas, na dva velika poslužavnika,  čekaju čašice,čaše , šoljice i činije sa ratlukom. Slobodno vreme koristimo da zavirimo u skrivene kutke ovog tihog mesta. Pronalazimo crkvicu sa mnogo cveća i bosiljka u saksijama, stočićem i klupicama za predah. Gledamo na krovove kelija i more sa visine blizu dvesta metara. Stepeništem se spuštamo do pećine anahoreta Akakija. Pred ulazom ikona Maksima Kapsokalivita. Pećina je plitka i sastoji se od ulaznog dela, dužine dva koraka i prostora gde je monah mogao da se opruži na ležaj od drvenih oblica i sa kamenoim uzglavljem. Na zidu nekoliko ikona.

Ručali smo sa Grkom sa broda i jednim Francuzom. Gostoprimcu ostavljamo nekoliko paketića suvih šljiva. U suton izlazimo na plato sa crkvicama. Sedamo, okrenuti moru, na zidić. Mesec, gotovo pun, se pojavljuje na istoku, glatka pučina, bezvremena tišina. Ćutimo. Potpuni mir u nama.

U pet, po mraku, odlazimo u manju crkvu na liturgiju. Monasi pristižu iz nižih kelija uz pomođ baterijskih lampi. Jedan starćić čita na grčkom tekst za izuzetnim dramskim patosom. I ako nerazumemo o ni reč ,milina je slušati ga. On ovo ponavlja svakodnevno, ko zna koliko godina sa potpunim zadovoljstvom i uživanjem. U liturgiju se uključuje lep bariton jednog monaha. Brojim ih. Ukupno devet.

U pola sedam, na tersai ispijamo kafu i cipuru, zahvaljujemo se domaćinu, pozdravljamo sa Grkom i Francuzom, krećemo na uspon. Prvi put se penjem ovom stazom. Prijatno je jutro. Staza je dobro trasirana,  prolazimo pored dva izvora. Za nepun sat smo u Kersiji. Grabimo dalje. Kod Krsta pravimo predah. Zalažemo se nečim što predstavlja doručak, vodeći računa da se neopteretimo zbog uspona. Brzo se penejmo. Pre dvanaest smo na Panagiji. Evo nas na 1500 metara. Ovo je postalo dosta prometno mesto. Na vratima mimoilazimo se sa slepim starijim  čovekom.Ovde je noćio sa svojim prijateljima koji su ga predhodnog dana izveli na vrh. Zove se Stanislav Stišov Poljak iz Krakova. Osvojio je Atos uz pomoć sedam prijatelja iz pet zemalja. Jedan od njih, koji spominje  Boljšoj teatar, ljuti se na svog sadruga koji je dozvolio da mu mazga pojede majcu. Odlaze. U ognjištu raspaljujemo vatru i kuvamo paradajz čorbu. Otvaramo nekoliko konzervi tunjevune i skuše,  konzervu prženije od plavog patlidžana. Režemo, od vrućine prosušen, hleb i uz nešto crnih i zelenih maslina i malo vina ,koje vučemo od Kareje, pravimo bogovski ručak. Panagija se sastoji od tri prostorije. Ulaznog dela sa ognjištem i cisternom, spavaonice sa krevetima na sprat za petnaestak osoba i kapele posvećenoj Velikoj Gospoini. Zauzimamo krevete i odmaramo. Neko u vreći neko na suncu pred kućom. Oko četiri krećemo na 2033 metara. Izlazimo na vrh. Nažalost sam vrh liči na gradilište. Srušenu staru kamenu crkvu zameniće nova od betona.

Panagija

Panagija

Delimično je završena. Upasovan je ikonostas a po prostoriji razvučen lom. Ispred mešalica oplate, armature. Vidljivost nije dobra. Izmaglica je sakrila Kiklade , nevidi se ni Tasos koji je ispod nas. Prepoznajemo manastire duž poluostva. U smiraj dana spuštamo se na konak. Pridružila nam se grupa Rumuna sa jednim sveštenikom koji je vodio sluđbu u kapelici. Spavalo se na mahove.

2033

2033

Škripa metalnih madraca je tražila dobre živce ako ne za spavanje ono bar za opuštanje tela. Spakovali smo se u svitanje i krenuli niz planinu. Težina tovara na leđima nam daje  ritam i za jedan sat smo na Krstu. Sa 1500 na 850. Skrećemo prema Agia Ani. Posmatramo je sa jednog vidikovca duboko pod nama. Za

Pogled sa Atosa

Pogled sa Atosa

tili čas smo u gostoprimnici. Pulsiraju nam noge od napora. Od jednog starog, prosvetljenog,  blagog monaha dobijamo obaveštenje o vremenu polaska broda.Uvode nas u crkvu, celivamo njihovu znamenitu relikviju, stopalo Svete Ane , Bogorodičine matere.  Iznose nam posluženje u senici na terasi sa pogledom koji se nezaboravlja i pozivaju na obed u jedanaest. Odlazimo do crkve Svetog Đorđa, sedamo u hladovinu. Oko nas miriše bosiljak i rozetla. U zakazano vreme u trpezariji naš užičanin govori Oče naš pa se prihvatamo jela. Ukusna čorba od nauta, pire od nama neprpoznatljivog povrća, masline. Pred nama su dve činije jedna sa grožđem i druga sa kruškama. Zahvaljujemo se i evo nas u pristaništu. Brod kasni. U dokolici potapamo noge u morsku vodu. Mazge na doku, osedlane čekaju tovar sa broda. U svojoj dokolici  ližu slani beton pristanišnog mola. Na brodu se kompletiramo. Nam u pristaništu Svetog Pavla i sedmorica u zoogravskoj arsani. Neko dade prelog trase za narednu godinu.


3 responses to “Gora Atonska 011

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: