ATOS- KROV SVETE GORE

Mediteran.  Maj u Uranopolisu.  Današnji dan posvećen je solunskoj braći,  prosvetiteljima Ćirilu i Metodiju.

Nasa brojna grupa raspoređena je po terasama kafanica na obali,  u senci pirga Svetog  Save i po prodavnicama suvenira. U ovo doba dana uobičajena gužva spušta  se  prilaznim putem pristanišnom doku,  na čiju ivicu je feri  “ Dostojna jest” oslonila svoj most.  Podseća na donju čeljust neke goleme morske nemani.  Šarenilo ruksaka,  kačketa, šešira,  kamilavki.  Masa preplanulih žena ispraća svoje muževe na hodočašće.  Smireni i ozbiljni monasi, bar oni stariji.  Nova generacija ima moderne naočare za sunce,  nove monaške rize,  mobilne telefone,  digitalne foto aparate.

Uranopolis - Sveta Gora

Ukcravamo se.  Oficiru na palubi predajemo pasoš,  diomonitirion-svetogorsku vizu i brodske karte.  Otiskujemo se od obale.  Putnici se rasporedjuju ispod baldahina na gornjoj palubi. Oni kojima je ovo rutinsko putovanje prkraćuju vreme  razgovorom  uz šank u potbalublju.

Procenjujem svoje uzbudjenje koje ovakva vrsta putovanja izaziva.  Prag zadovoljstva povećava mi oduševljenje mojih saputnika kojima je ovo prvo atonsko iskustvo.

Pored nas promiču lepe slike mediteranske obale.  Grebeni,  bele šljunkovite plaže i zasenčene uvale,  makija i nešto više šume,  urvine,  usamljene kelije i urušeni zidovi davno napuštenih skitova.  Ređaju se i manastiri.  Dohijar,  čvrsto opasan zidanama sa viskom don-žon kulom i ogromnim kiparisima  koji strče iznad nje.  Ksenofont sa svoja dva dvorišta i brojnim paraklisima.  Zatim ruski Pantajlemon sa svojim bakarnim  kubadima patiniranim u pastelno zeleno,  brojni obnovljeni i urušeni konaci,  čvrsto nadzidano pristanište.

Ubrzo pristajemo i iskrcavamo se u glavnom svetogorskom pristanistu Dafni. Dafni na grčkom znači lovor.

Pošta,  policija,  nekoliko prodavnica suvenira i jedna kafana.  Parkiran autobus čeka putnike za Kareju.  Posle pauze od jednog “Amstela” ulazimo u manji brod na čijem boku je ispisano marinsko plavim Agia Ana.  Kupujemo karte do svetogorske pustinje Karulje.  Plovimo neposredno uz obalu. Putnici se zabavljaju hranjenjem galebova.  Iznenada iza jednog grebena,  visoko iznad nas ukazuju se  zidine konaka manastira Simonopetra.  Od male arsane,  manastirskog pristaništa,  do samog manastira,  iako izgled vara,  potrebno je gotovo sat mukotrpnog uspinjanja.   Škljocaju foto aparati.  Ove godine Simonopetra ne prima posetioce.  Nastavljmo plovidbu i posle nekoliko zavijutaka negosoljubive obale iz samog mora dižu se bele zidine Sv. Grigorija sa svojim zaštitnim znakom,  ogromnom palmom koja strči visoko izanad kupola crkve.

Grigorijat - Atos - Sveta Gora

Osnivač  manastira je Sveti Grigorije, sinaitski otšelnik i  snivač manastira Gornjak, nekoliko kilometara severno od Despotovca.  Brod pristaje na svega nekoliko desetina sekundi. U mimohodu, užurbano,  prolaze jedni pored drugih,  putnici koji se ukrcavaju i iskrcavaju.  Otiskujemo se i okrećemo krmu prema jugu. Ubrzo nam se ukazuje gorostasni vodopad od nekoliko stotina metara.  Dugačka,  zapenušana nit gubi se u mediteranskom zelenilu da bi se pojavila nedaleko od nas na svom uviru u more.

Dionizijat - Sveta Gora

Prolazimo pored Dionizijata,  robusnog izgleda  široke desetospratnice sa isturenim divanhanama i terasama. Opet parče strme obale pa nam se otvara pogled na manastir Sv.Pavla. Srednjevekovni grad sa kulom i nazubljenim zidinama.  Snežno beli put od tucanika vijuga od pritanista do glavne manastirske kapije. Iznad njega nadvio se masiv Atosa sa trozubim vrhom.  Belasa se sneg u točilima.

Atos - Sveta Gora

Obala postaje dramatično strma.  Na zelenoj osnovi nižu se beli zidovi monaskih kelija, kamene terase,  kubad crkava i paraklisa,  visoki i tamni kiparisi  i svetlo zelene površine maslinjaka.  Dva gotovo spojena skita.  Novi skit i skit sv. Ane odaju izgled nekakvog otmenog letovališta na Azurnoj obali.  Mnogi monasi, koji žive ovde,  izdržavaju se držanjem tovarnih mazgi.  Jedino njima se može prebaciti građevinski materijal ili nekakav provijant do zabačenih kelija i skitova. Cena je 200 evra za trideset tovara. Obilazimo rt Pinos i pristajemo uz dok Karulje.  Litica visoka nekih 400 metara,   okićena sklepanim kućercima sa uklesanim stepeništima u ljutom kamenu. U mnoga ova monaška obitavališta ulazi se i izlazi pomoću lanaca i užadi.

Na doku stoji plavooki monah asketskog izgleda u izbledeloj rizi sa ruksakom na ledjima. Prepozajem u njemu oca Danila. Sreli smo se prvi put pre petnaestak godina u Kareji u isposnici Sv. Save. Pozdravljamo se. Pitam ga za Simona i Dositeja, njegovu sabraću iz tipikarnice.” Tu su” odgovara i širokim zamahom ruke pokazuje na prostravnstvo Svete gore.  Živi u obližnjoj keliji.  Objašnjava nam kako da nađemo našeg nišliju,  monaha Grigorija,  u potezu koji ovde zovu Gornji Katunaki.  Daje nam još neke praktične savete,  gleda u starije planinare i sumnjičavo vrti glavom. Rastajemo se.

Monaška isposnica

Monaška isposnica

Penjemo se uklesanim stepeništem.  Na nekih sedamdeset metara iznad mora,  na mestu gde se nalazila isposnica upokojenog  jeromonaha Stefana, rodom iz okoline Svilajnca,  niče čvrsta kamena građevina.  Menjaju se prilike na Svetoj gori.  Ubogu keliju koja se sastojala od spleta hodnika,  terasa nadnesenih nad morem i dve kućice naslonjene na pećinu sa izvorom vode, zameniće  moderna i  ne baš  prikladna građevina.   Nekoliko majstora,  rusa ili ukrajinaca,  posluju oko nekakve buduće kapije. Razmenjujemo uobičajene pozdrave i uz njihovu dozvolu sklanjamo se sa pripeke u senovitu Stefanovu pećinu.  U polumraku sedamo na klupe uz sto od tesanih dasaka i obavljamo ručak. Sir,  paprika,  paradajz.  Napolju je preko 35 celzijusa.  Na stolu zatičemo masline u plastičnoj vreći,  zaostaloj iza dundjerskog ručka.  Prosušene. Vrhunski kvalitet.

Pakujemo stvari, točimo vodu i  krećemo na uspon.  Tačno je tri popodne.  Penjemo se vijugavim stepeništem između kelija.  Od vegetacije brnistra u cvetu,  nar,  nekakav splet bodlji i trnja i kaktusi.  Stepenište prelazi u usku stazu napadnutu makijom sa svih strana.  Po Danilovom opisu pronalazimo dve kućice koje nam liče na Grigorijevu keliju. Probijamo se kroz žbunje.  Ispred nas razapeta bodljikava žica,  koja treba da odbije radoznale posetioce.  Ipak se odlučujemo da ovde napravimi predah.  Dočekuju nas dvojica mladih monaha.  Raduju se poseti. Sklanjamo se u senku Grigorijeve kuce.  U jednom uglu dvorista česma sa ledenom vodom.  Razgovaramo o svemu i svačemu.  U drugoj keliji živi mladi bugarin sa Stare planine.  Pravoslavna internacionala živi kao isihastički amanet. Njihove kelije pripadju manastiru Velika Lavra.

Zilotska kelija na Svetoj gori

Obojica pripadaju zilotima.  Ostavljaju utisak spokojnih i zadovoljnih ljudi. Ostavljamo im nešto hrane, pozdravljamo se i nastavljamo penjanje.  Posle dvdesetak minuta izlazimo na širi put.  Ovo mesto se zove Stavros-krst ili raskrsnica.  Levo put silazi ka skitovima Sv. Ane i Novom skitu i manastiru Sv. Pavla.  Ovaj put nas očekuje sutra.  Desni krak ide prema skitovima Karesija i Kapsokalivija i prema Lavri Sv.Atanasija.  Postavljeni  putokazi,  ispisani belim slovima na crvenoj osnovi,  ne daju mogucnost da zalutate.  Sečemo ovaj put i krećemo pravo u nebo.  Kameni sipar obraso makijom,  paklena vrućina i tamno plavo more u dubini.  Nešto docnije ulazimo najpre u kestenovu a zatim hrastovu šumu.  Kako raste visina stabla se proredjuju.  Pojavljuju se prvi borovi. Već u sumrak izlazimo na lokalitet nazvan Panagija.  Na 1500 mnm, na maloj zaravni,  podignuta je jednospratna građevina iz tri dela.  Penjem se uz nekoliko stepenika u prvu prostoriju.  Levo je ognjište, desno pokrivena cisterna, koja se puni kišnicom sa krova.  U zadnjem levom uglu okačeno zvono.  Pravo napred ulazi se u kapelu Majke Bozije. Od ognjista levo, uz nekoliko stepenika,  ulazi se u  prostoriju predviđenoj za konak.  Od opreme nesto ćebadi, podmetača i vreća za spavanje.  Umor je učinio svoje.  Uz večeru škrt razgovor a zatim se prostiremo po podu i tonemo u san.

Otvaram oči.  Nikakve razlike.  Potpuna tmina.  Uključujem baterijsku lampu, proveravam vreme .  Tri i dvadeset. Budim ostale.  Većinu stvari ostavljamo na podu.  Poneli smo vodu, nešto hrane i preobuku.  Uz svetlost lampi krecemo na vrh.  Blago i toplo jutro.

Jutro na Atosu

Na domak vrha Atosa

Staza vijuga čas levo čas desno,  kroz krš.  Proređeni borovi upredenih stabala,  izmučeni jakim vetrovima,  polako nestaju.  Ovde jula cveta alpski runolist.  Nekad su ga monasi brali i prodavali u Kareji pod imenom neuvelog cveta Majke Bozije.

Kapela Preobrazenja Gospodnjeg

Kapela Preobrazenja Gospodnjeg

Na sam vrh izlazi se sa jedino moguće, jugoistočne strane.  Na najvisoj steni podignut je  visok gvozdeni krst sa upisanom godinom 1897.  Pored nje kapela posvećena Preobrazenju Gospodnjem. Metamorfozis.  Izasli smo pre svitanja.  Snažan vetar nas je uterao u kapelu.  Malena,  jedva može da primi nas petnaestoricu. Na bočnim stranama po tri visoke stolice u duborezu.  Ikonostas sa klasičnim rasporedom ikona.  Palimo ugalj u kadionici.  Čuje se najpre pucketanje a zatim se širi predivan miris tamjana.  Pripaljujemo voštanice u tišini.  U mislima smo sa svojim zžvim i pokojnim.

Kroz  mutno staklo na prozoru prodire nešto vise svetlosti i to je znak da izađemo i sačekamo svitanje.  Uskoro se pojavljuje iz mora,  duboko pod nama,  užarena sunčana kugla.

Izlazak sunca na Atosu

Izlazak sunca na Atosu

Vidljivost nije najbolja i sigurno ćemo biti uskraćeni za dobar vidik.  Izgled sa vrha,  kada je vedro,  je impozantan.  Imao sam sreću da, u mom predhodnom izlasku,  uživam u pogledu na Imbros i Lemnos,  arhipelag Sporada,  Olimp,  Pirin i  Rodope.  Car Marko Aurelije oduševljen vidikom, kažu da je uzviknuo ” Evropa  i Azija su kutići sveta,  more je  kapljica u vaseljeni,  Atos je grudva na zemlji, a sadašnjost trenutak večnosti”.

Dok očekujemo da se jutro razdani i nebo eventualno razjasni pravimo nekoliko fotografija oko kapele i pored krsta.

Planinarsko društvo ''Kalafat'' iz Niša na vrhu Atosa

Planinarsko društvo ''Kalafat'' iz Niša na vrhu Atosa

Gubimo nadu i polako krećemo prema Panagiji. Tek sada vidimo koliko je ovde žestok nagib.

Silazak sa Atosa

Silazak sa Atosa

U Panagiji pakujemo stvari,  prikupljamo oprane i prosusene majice i nastavljamo spuštanje.

Kod krsta odvajamo se udesno.  Šumski put je prijatan i senovit.  U nekoliko navrata u susret nam nailaze kolone natovarenih mazgi . Vodaju ih,  i o njima se staraju, uglavnom albanci.  Oni su ovde najeftinija radna snaga.  Sa jedne raskrčene platforme vidimo sa visine,  kao na dlanu,  skit Sv. Ane.  Krovovi,  kubad,  bašte i voćnjaci.  Neizbežni kiparisi.

Prvi njen stanovnik bio je,  u XVI veku,  neki monah iz opustelog manastira Sv. Bogorodice,  koji se nalazio nešto niže blizu mora.  Vekovi su učinili svoje.  Od njega nije ostalo ništa sem pomena u nekim poveljama.  Uz ovog monaha, obzirom na bogatstvo pitkom vodom, ovo je mesto bilo privlačno i za druge kaluđere.  Nekoliko monaha  iz Azije nastanilo  se ovde.  Sobom su doneli  mošti Sv.Ane.  Tako je ovaj skit dobio ime.

Duboko ispod,  uz samu obalu, ukotvljena bela brodica kao da lebdi u tirkiznoj vodi.  Nastavljamo niz stepenište prilagođeno koraku mazge.  Obećava upalu listova.  Jedan krak stepeništa nastavlja da se spušta prema pristaništu. Skrećemo  desno popločanom uličicom i hodamo pored niza kelija.  Prolazimo kroz kapiju gostoprimnice.   Prostrana terasa nadnesena nad morem.  S leve strane jednospratni konak za goste sa malom kuhinjom u prizemlju.  Udesno niska crkva od opeke sa zastakljenim bočnim brodom,  česma i okačeno klepalo.  Na sredini senica.  Nekoliko stolova i klupa u senci krovne konstrukcije.  Posvuda cveće u ćupovima.

Spuštamo ruksake i sklanjamo se u hladovinu.  Gostoprimci su vešti u brojanju.  Ubrzo nas  poslužuju tačnim brojem čašica cipure,  kafe,  ratluka i hladne vode.  Vodimo opušten razgovor.  Nešto kasnije jedan od  monaha otključava crkvu i poziva nas unutra.  Prolazimo kroz pripratu  prilagođenu nameni saborne crkve skita.  Ovde je mnog monaha na prazničnim službama te je i priprata znatno veća od naosa.  Veliki broj stolica u duborezu za predah u toku dugih, i za stariju bratiju sigurno napornih, bdenja.   Polutama i miris tamjana odasvud.  Od upaljenih voštanica i kandila  zlatni odblesak sa ikonastasa i ikona.  Monah donosi mobilijar,  prostire skupocenu tkaninu izvezenu zlatnim i srebrnim nitima i ređa ćivote sa moštima  svetih.  Upoznaje nas sa imenima svetaca i delovima tela koje celivamo. Dozvoljava nam da fotografišemo enterijer.  Zahvaljujemo se na ljubaznosti i vremenu koje nam je posvetio i izlazimo u vreli bljesak.

Staza nas vodi iznad Novog skita.  Podne je odmaklo, staza je usijana i kržljava makija ne daje gotovo nikakvu hladovinu.  Za sat i po stizemo od Ane do kapije,  na ivici šume,  odakle počinje posed manastira Sv. Pavla.  Ispod nas je pristanišna zgrada i betonski dok sa platoom za utovar- istovar naslonjen na stene.  Još nekoliko ekonomskih kuća nepravilno rasutih na priobalju,  povezanih širokim prašnjavim putem koji vijugajući penje do zidina samog manastira.  Kao da smo vremeplovom stigli pred neki srednjevekovni grad.  Iznad se dižu litice sa zaostalim snegom. Gledamo u Atos i deluje nam neverovatno da smo jutros krenuli odozgo.

Hodočašće

Hodočašće

Ulazimo u zidinama opasno jezgro manastira.  Teskobno dvorište je nateralo neimare da zidaju u visinu.  Dugačkim hodnikom,  otvorenim prema crkvi sa desne strane,  dolazimo do mermernog stepenista koje vodi u gostopromnicu i sobe za konak.  Dočekuje nas iskušenik,  rumun.  Crne pantalone,  siva košulja i ako je toplo,  crni vuneni pulover preko košulje.  Tridesetak mu je godina.  Uvodi nas u primaću prostoriju, veliku i svetlu.  Terasa gleda na more. Starinski elipsoidni sto na sredini,  zastrt mušemom i na njemu velika knjiga gostiju.  Iznad njega luster u obliku velike lampe na gas.  Nekoliko minderluka postavljenih uza zid,  prekriveno ćilimima,  priručna biblioteka.  Na zidovima stare fotografije davno pomrlih igumana,  monaha i crkvenih dostojanstvenika.  Donosi nam posluženje,  upućuje nas u sobe i poziva u crkvu na večernju.  Priprata nije odvojena od glavnog dela hrama.  Služba ne traje dugo.  U levoj pevnici izuzetan pojac.  U polumraku sa panakamilavkom na glavi   izgleda kao neki tajanstveni vitez .  Sa zida pevničke apside motre sveti ratnici na njega.

Nakon službe uvode nas u trpezariju koja se kao i u svim manastirima nalazi preko puta ulaza u crkvu .  Trpezarac nas raspoređuje za stolove.  Neko za stolom,  za kojim sede monasi,   govori Očenas na grckom.  Sedamo i prihvatamo se jela.  Pržena riba,  hleb,  vino i voće.

Nakon večere izlazimo na terasu ispred manastira.  Posmatramo more.  Blag letnji suton.  Kratak dogovor za sutra. Očekuju nas Zograf i Hilandar.   Savaladava nas umor.  Uskoro ćemo na spavanje.

O Kiki

Planinarsko društvo iz Niša. Vidi sve članke od Kiki

5 responses to “ATOS- KROV SVETE GORE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 126 drugih pratioca

%d bloggers like this: