Jelašnička klisura
Iz lakog popodnevnog dremeža prenuo me je telefonski poziv. Mora da nešto gori ili je neka druga muka. S druge strane žice Kiki. Uzbuđen glas vraća me u stvarnost. ” Cvetaju Ramonde negde u klisurama oko Niša i možda je ovo zadnji trenutak da ih fotografišem. Pomozi da ih nađemo”. Vidim da je stvar više nego ozbiljna. Obavljam još jedan telefonski razgovor sa čuvenim zveznalcem, savetnikom i inspiratorom raznih ludosti, Vladom Pop Radenkovićem. Baš je nešto sprečen ali me upućuje u Jelašničku klisuru, ” negde iznad Ripaljke raste ko korov”. Oblačim se na brzinu, trčim niz stepenice, evo me na trotoaru. Uskačem u auto i Miki, Kiki i moja malenkost jurimo prema istoku. Put između grada i Banje, nekada omiljenog rezervnog položaja i odstupnice nišlija u vrelim letnjim danima, kakav je i ovaj i kada su ovde kloparali letnji, otvoreni tramvaji na radost dece i matorih, sada je zatrpan skladištima građevinskog i elektro materijala, salonima automobila i svakojakim halama i budibog snama inspiracijama samoukih arhitekata. Sve ovo podseća na predgrađe Soluna.
